Volim zeleno: Žene od drugog kruga očekuju praktična rješenja

Neću duljiti danas, iako sam tako rekla i zadnji put pa sam probila 7 tisuća znakova. Danas uopće nisam mislila pisati o politici, pogotovo ne ovoj izbornoj u Zagrebu, ali na kraju nisam mogla odoljeti pa ću sad napisati kratki osvrt, ali iz jedne ženske perspektive, majke malog djeteta koja u ovom gradu živi 44 godine. Odrasla sam u centru i mladost sam provela misleći da je Zagreb samo ono do Save, Črnomerca i Kvatrića. Nekad ma tata znao provozati kroz Siget da vidim nebodere, a na Jarun sam išla godišnje dvaput na cjelodnevni izlet.  

Ni danas ne znam gdje su Vrbani, a gdje Vrbik, ne kužim ljude koji žive na Bundeku i trpe komarce i festivale, a kad sam prije deset godina ušla prvi put u svoj stan u Gajnicama mislila sam da sam u predgrađu Ljubljane.   

Da se moram predstaviti u grupi alkoholičara ili obožavatelja Eurosonga, (bila bih ovo drugo, a za sve koji dijele moju strast znaju da nam je ovaj tjedan svetinja bez obzira što su se Sjevernjaci urotili protiv nas, a Albina nepravedno ispala), svoju bih priču počela, pozdrav svima, ja sam Jelena Badovinac, sretno udata Dimitrijević, majka četverogodišnjeg sina, imam dvije kronične bolesti, slabu kosu i jaku volju, sređene zube i dizajnerski stan, volim to što radim i živim u Gajnicama, kvartu, iz kojeg ako slučajno krenete prema centru morate uzeti vodu i gablec. Cesta puna rupa i nagaznih mina koje se kriju u trulim instalacijama ispod Kustošije i Stenjevca barem jednom tjedno će vas dovesti u situaciju da se iz Zapadnog dijela grada do Gajeve vozite sat i nešto.   

A ako slučajno i stignete nekim čudom ranije do centra, dobit ćete napad urtikarije uzrokovan stresom od traženja parkinga, a postoji i opravdana mogućnost da vam se dogodi i nešto ozbiljnije od žbuke koja se svako malo otkotrlja s krova zgrade stradale u potresu. One iste zgrade koja nije sanirana ni 400 i nešto dana od katastrofe. U udruzi SOS Zagreb će znati točnu brojku.  

Vratimo na izbore. Rekli smo da ne prelazimo tri i pol tisuće znakova. 

Za drugi krug u Zagrebu imamo dva kandidata za gradonačelnika – jedan sa slabijim rezultatom Miroslav Škoro s kojim dijelim sličnost u tome da on hlače nosi stalno, a ja povremeno i oboje imamo vozačku B kategorije. Tu prestaje svaka daljnja istovjetnost, a ako ima neki zlobnik koji želi zamišljati Škoru u suknji, neka mu je mašta na njegovu dušu. Tu je i drugi kandidat, Tomislav Tomašević, s boljim rezultatom s kojim, kao svaki građanin Europe, dijelim radost i ljubav prema zelenoj boji. Podržavam zeleni plan, zelenu gradnju, zeleni vodik, zelene ideje, zeleni promet, zeleni otpad, zeleni mindset, zelene travnjake i hrpu toga još zelenog osim brokule i pistacija fasade, smatram sve što je zeleno naprednim svijetom, civilizacijom i zdravom budućnosti koju želim svom djetetu, sebi i bližnjima, amen.  

Imam još 700 znakova koje sad moram pametno iskoristiti.  

I zato što volim boju smaragda, super mi je biti dio zelenog novog vala i zato podržavam razne ideje oko uređenih biciklističkih staza, alternativnih kazališta, udruga koje promiču subkulturu i raspodjelu novca aktivistima. Apsolutno smatram da smo zabačena vukojebina u kojoj se još uvijek neki dijele na ove i one, po vjeri, nacionalnosti i rodu i silno sam sretna što će se netko pozabaviti ljudskim pravima, a pogotovo pravima žena. 

No... 

Kao jedna obična građanka, majka malog djeteta, iz stana u radničkim Gajnicama, na rubu grada i blizu Bregane, meni je, a vjerujem i mnogim drugima, važno prije svega riješiti goruće probleme praktične naravi. Oni podrazumijevaju hitan plan za rasterećenje gradske infrastrukture, kad kažem hitan, mislim jučer, jer ja zaista poštujem bicikle, ali, znate, s njima teško obavljam dućan i razvozim klinca po kiši doktoru, hitnu sanaciju grada da mali ne maturira, pa tek onda upozna Zrinjevac, konkretne primjere da će na pozicije dovesti uistinu ljude isključivo prema kompetencijama putem javnih natječaja na koje se može prijaviti bilo tko i dobiti posao ako vrijedi, jer tu se krije i najveći test za zelene i ako padnu u zamku na sinu, kumu ili nećaku cijela naša nada da je zeleni svijet napokon svijetla budućnost past će zajedno s njihovim rođakom. A to nam, nakon što smo tolike godine bili taoci najgore vrste klijentelizma, zaista ne treba. 

I ne, ne tetošim vas zelene, čisto da umirim Plenkovića, neće vam biti lako, ni u drugom krugu ni nakon njega, čeka vas zapeta puška gdje god se okrenete, baš kao i mene svako jutro kad krenem pokrpanom Kustošijanskom kaldrmom, i zato, kad uđete u Grad, a izgledno je da hoćete, dajte nam napokon pokažite da znate i hoćete, da ne lažete i ne kradete, da vas neće ponijeti kao i sve do sada fotelja i ideja da ste važni, dajte nam ono što nam treba da bismo normalno živjeli i imajte na umu da se rijetko tko srami svog grada kao što ga se srame Zagrepčani. Nemojte samo da ovo što sad slušamo postane prazna priča. 

Probila sam tisuću znakova, ali MOŽETE vi to s lakoćom pročitati.  

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva