Zlatko Dalić: Shvatio sam da ne mogu biti šef nikome

miss7:  Slušate  li  razum  ili  srce?
Zlatko Dalić: Uvijek  su  odluke  donesene  razumom  pametnije,  racionalnije  i  kvalitetnije.  Katkada  reagiramo  srcem  i  emocijama,  donosimo  te  brzinske  odluke,  ali  smatram  da  ipak  treba  ohladiti  glavu  i  pričekati  prije  nego  što  nešto  napravimo.  I  danas  se  uhvatim  da  poželim  reagirati  eksplozivno,  ali  onda  sam  sebe  iskontroliram,  pričekam  i  saberem  misli.  Život  me  tome  naučio. 

miss7:  Dakle,  niste  oduvijek  bili  takvi...
Zlatko Dalić: Nisam,  to  sam  naučio  postupno,  s  godinama.  Na  početku  trenerske  karijere  bio  sam  eksplozivan,  naglo  reagirao,  uvijek  stajao  na  rubu  neke  litice,  ali  sedam  godina  u  Aziji  naučilo  me  da  se  odluke  moraju  donositi  mirno  i  staloženo,  hladne  glave. 

Danijel Berković/ Pixsell
miss7:  Kojih  se  moralnih  postulata  držite?
Zlatko Dalić: Moj  je  glavni  moto  u  svemu  sačuvati  dostojanstvo  i  držati  ljude  zajedno,  čuvati  ih,  okupiti,  održati  zajedništvo.  Jer  u  današnjem  vremenu  dovoljna  je  tek  sekunda  da  napravimo  razdor  u  obitelji,  poslu  ili  odnosu  s  prijateljima.  Zato  nastojim  održavati  zajedništvo,  pokatkad  čak  i  prijeđem  preko  nečega  samo  da  bih  uspio  u  tom  naumu.  Nastojim  biti  fer  i  korektan  i  nikad  prvi  ne  potenciram  sukob,  ali  ako  s  druge  strane  do  njega  dođe,  znam  se  postaviti. 

miss7:  Kakav  ste  šef ?
Zlatko Dalić: Nisam  ja  šef... Shvatio  sam  da  ne  mogu  biti  šef  nikome.  Slažem  se  da  se  mora  znati  tko  je  glavni,  tko  odgovara  i  tko  odlučuje,  posebno  u  reprezentaciji  u  kojoj  su  ljudi  s  ozbiljnim  karijerama,  igraju  u  velikim  klubovima  i  riješen im  je  cijeli  život.  Moja  je  vizija  da  nastupam  s  povjerenjem  i  prijateljski,  istodobno  zadržavajući  autoritet.  Konkretno,  nastojim  da  moja  momčad  zna  da  me  uvijek  može  pitati  ono  što  želi,  tražiti  savjet,  nastojim  im  pokazati  da  uz  mene  mogu  nešto  napraviti.  Šefovati  kroz  galamu,  viku  i  agresiju  više  nije  moguće.  Mora  se  znati  tko  je  boss  u  svlačionici,  ali  isključivo  na  osnovi  znanja  i  povjerenja. 

Igor Kralj/PIXSELL
miss7:  Spomenuli  ste  zajedništvo.  Danas  živimo  u  nesigurnim  vremenima  kada  se  gube  prave  vrijednosti.  Kako  vi  gledate  na  današnje  društvo?
Zlatko Dalić: Sedam  godina  bio  sam  izvan  Hrvatske  i  nisam  mnogo  obraćao  pozornost  na  ono  što  se  kod  nas  događa.  Sada,  kad  sam  se  vratio,  primjećujem  mnogo  toga  što  nije  dobro,  stvari  koje  čovjeka  ne  mogu  ohrabriti.  Primjerice,  kad  sam  rekao  da  mi  ugovor  za  ovaj  položaj  nije  potreban,  htio  sam  poslati  poruku  da  se  ne  možemo  sakrivati  iza  ugovora  i  menadžerskih  plaća,  ograđivati  se  i  bježati  kad  nešto  pođe  po  zlu.  Želio  sam  prvo  napraviti  rezultat,  a  onda  potpisati  ugovor.  Sve  to  o  čemu  pričam  smeta  ljudima,  smeta  i  meni.  Smeta  mi  jer  živimo  u  vremenu  kada  se  ne  uspijeva  zbog  vlastitih  rezultata  nego  uz  pomoć  veza,  poznanstava,  stranačkih  pripadnosti.  Zato  sam  htio  nekako  upozoriti  na  taj  pro-blem,  poručiti  cijelom  društvu  da  moramo  prvo  nešto  dati  da  bismo  nešto  dobili.  Možda  je  to  moja  pogrešna  percepcija  ili  krivo  gledanje  na  stvari,  ali  stojim  iza  toga.

miss7:  Imate  li  dojam  da  se  ljudskost  negdje  putem  izgubila?
Zlatko Dalić: Imam,  ali  na  to  utječe  brzina  života,  silna  opterećenja,  stres  svakodnevica...  Sve  je  to  ljude  promijenilo.  Vidljiva  je  ta  borba  za  život  i  opstanak. 

miss7:  Kako  vi  u  takvom  okruženju  odgajate  svoju  djecu?  Kakav  ste  otac?
Zlatko Dalić: Mnogo  sam  propustio  u  odgoju  svoje  djece,  time  se  bavila  moja  supruga  jer  mene  nije  bilo,  ali  uvijek  sam  nastojao  da  ih  odgaja  čestito  i  usmjerava  da  budu  pošteni  i  korektni,  da  drže  do  katoličkog  duha  i  da  cijene  prave  vrijednosti.  Sada  slijedi  razdoblje  u  kojem  se  sami  moraju  boriti  za  svoj  položaj,  svoje  mjesto  u  društvu.  Potičem  ih  da  to  postignu  školovanjem,  a  ne  uz  pomoć  toga  što  im  je  otac  to  što  jest.  Nastojimo  ih  usmjeravati  da  se  ne  izgube  u  nekom  neželjenom  smjeru. 

Ivo Čagalj/PIXSEL Sa suprugom Davorkom
miss7:  Kako  objašnjavate  činjenicu  da  je  institucija  braka  danas  sve  slabija,  da  brakovi  traju  sve  kraće? 
Zlatko Dalić: Nažalost,  istina  je  da  brakovi  traju  sve  kraće.  U  velikom  broju  slučajeva  problem  je  vjerojatno  u  materijalnoj  situaciji  jer  ako  ona  nije  stabilna,  javlja  se  posebno  nezadovoljstvo  i  tada  ne  prevagne  ljubav...  Možda  do  sukoba  i  razmirica  dolazi  i  zbog  toga  što  žene  imaju  sve  jaču  ulogu... 

miss7:  Što  vi  mislite  o  tim  jakim  ženama?
Zlatko Dalić: Nemam  ništa  protiv  toga,  dapače,  ako  žena  ima  svoju  karijeru  i  zarađuje,  ne  vidim  ništa  sporno  u  tome.  Iako,  s  druge  strane  morate  biti  svjesni  da  nama  muškarcima  to  smeta,  svaki  od  nas  ima  svoj  ego,  a  onaj  čiji  je  ego  posebno  jak  jednostavno  se  ne  zna  nositi  s  time.  Onda  toj  dominantnoj  ženi  smeta  taj  muškarac,  a  tom  muškarcu  smeta  takva  žena.  To  je  katkada  razlog  za  razlaz  i  odustajanje  od  braka,  veze,  odnosa. 

miss7:  A  koja  je  tajna  vašeg  braka  koji  traje  već  25  godina?
Zlatko Dalić: Da,  prošlo  je  25  godina.  Čujte,  bilo  je  tu  i  teških  trenutaka  i  svakakvih  situacija  i  izazova,  ali  uspjeli  smo  ga  sačuvati.  Krenuli  smo  od  nule,  kada  smo  bili  cura  i  dečko  koji  žele  nešto  napraviti  od  života,  nešto  zajednički  sagraditi  i  krenuli  smo  u  tu  avanturu  zajedno.  Bilo  je  uspona  i  padova,  dolazaka  pred  zid,  ali  sve  smo  uspjeli  prebroditi. 

miss7:  Koliko  vam  je  vjera  važna  u  životu?
Zlatko Dalić: Jako  mi  je  važna.  Mislim  da  mora  postojati  nešto  što  čovjeka  gura  naprijed,  daje  mu  snagu  i  motiv,  a  u  mom  slučaju  to  je  vjera.  Svi  mi  ne  pridajemo  vjeri  mnogo  pozornosti  sve  dok  se  –  ne  daj  Bože  –  nešto  loše  ne  dogodi.  Zato  stalno  nastojim  zahvaliti  Bogu,  i  za  dan,  i  za  mjesec,  i  za  godinu.  Za  sve  ono  što  sam  dobio,  a  mislim  da  sam  dobio  mnogo.  Čak  i  da  ništa  više  u  životu  ne  napravim,  ne  zaradim,  moram  biti  zahvalan  i  sretan.  Kažem,  vjera  mi  mnogo  znači,  uvijek  se  u  teškim  trenucima  preporučim,  u  sretnima  zahvalim.  Mislim  da  Bog  za  svakoga  od  nas  ima  neki  put  i  da  ga  trebamo  slijediti. 
Pixsell, Korana Gvozdić i ivan Šarić Plakati podrške izborniku

miss7:  Što  vam  predstavlja  novac?
Zlatko Dalić: Bez  novca  na  žalost,  ne  možemo  ništa.  Novac  je  pokretač  svega  –  i  posla,  i  karijere,  i  ljubavi,  i  braka.  Kad  si  bolestan,  bez  njega  se  ne  možeš  ni  liječiti.  Sve  je  otišlo  u  pogrešnom  smjeru  i  bez  novca  ne  možeš  ništa.  Naravno  da  nije  sve  u  materijalnom.  Recimo,  napustio  sam  Emirate  iako  sam  zarađivao  dobar  novac.  Osjećao  sam  se  teško,  primijetio  sam  da  nisam  više  onaj  pravi  pa  sam  pustio  novac  i  vratio  se  kući.

miss7:  Vratimo  se  malo  u  vaše  djetinjstvo...
Zlatko Dalić: Napustio  sam  rodno  Livno  kao  dječak,  a  djetinjstvo  mi  je  prošlo  u  školi  i  nogometu.  To  je  bila  sva  moja  preokupacija.  U  obitelji  sam  bio  najmlađi,  brat  je  stariji  deset,  a  sestra  dvanaest  godina.  Iako  sam  bio  mezimac,  odrastao  sam  kao  i  sva  druga  djeca.  Sve  što  sam  naučio  donio  sam  od  kuće,  prenijeli  su  mi  roditelji,  tako  sam  odgojen.  Mislim  da  svatko  od  nas  bit  svega  donosi  iz  svoje  kuće. 

miss7:  Oduvijek  ste  znali  da  je  nogomet  vaš  put?
Zlatko Dalić: Jesam. Cijeli  život  ganjao  sam  nogomet  i  to  sam  uvijek  želio. Nekoliko  važnih  odluka  u  životu  donio  sam  upravo  zbog  nogometa.  Kad  sam  kao  dijete  otišao  u  Split  zbog  nogometa,  sjećam  se  da  sam  si  postavio  tri  zadatka:  prvo  da  moram  nešto  napraviti  u  životu,  drugo  da  se  ne  smijem  vratiti  kući  –  ne  zato  što  mi  tamo  nije  bilo  lijepo  nego  jer  će  to  značiti  da  nisam  uspio  –  i  treće  da  ne  smijem  osramotiti  svoje  roditelje.  Realno,  ja  sam  u  Splitu  mogao  propasti  jer  sam  došao  iz  malog  mjesta  u  veliki  grad.  Dvije  sam  godine  hodao  po  rubu  kao  i  sva  djeca  jer  sve  je  bilo  novo.  Sam  si  i  možeš  krenuti  ili  gore  ili  dolje.  Tu  se  pokazala  ta  moja  snaga  i  upornost.  Druga  i  jednako  važna  stvar  dogodila  se  kada  sam  već  bio  igrač.  Istodobno  sam  upisao  trenersku  školu  na  fakultetu  jer  sam  uvijek  gledao  što  će  biti  sutra  i  razmišljao  nekoliko  koraka  unaprijed.  Sada,  kad  pomislim  na  taj  period  života,  dolazim  do  zaključka  da  su  upravo  te  odluke  bile  presudne  za  dolazak  do  mjesta  gdje  se  nalazim. 
Pixsell, Korana Gvozdić i ivan Šarić

miss7:  Kako  se  nosite  s  razočarenjima,  porazima,  izdajama?
Zlatko Dalić: U  mojem  poslu  najljepše  su  pobjede,  najteži  porazi.  Poraz  mi  teško  pada  u  svakom  smislu,  posebno  u  nogometu.  Izjeda  me.  Jedan  od  razloga  zašto  sam  rekao  da  nemam  namjeru  dugo  ostati  na  mjestu  trenera  upravo  su  ti  porazi  s  kojima  se  teško  nosim.  Jutra  poslije  poraza  su  mi  najteža,  to  me  jednostavno  uništava.  Kad  sam,  primjerice,  odlazio  raditi  van  Hrvatske,  mislio  sam  da  je  to  O.K.,  bit  ću  trener  i  uzeti  lovu,  ali  nije  to  baš  tako.  Jer  ako  se  tako  postaviš,  ne  možeš  ništa  napraviti,  moraš  biti  sto  posto  u  nečemu  da  bi  došao  do  rezultata.  U  protivnom,  nemoj  se  time  baviti.  

miss7:  Sjećate  li  se  dana  kad  ste  dobili  poziv  u  reprezentaciju?
Zlatko Dalić: Kako  se  ne  bih  sjećao!  Bio  sam  u  Splitu  i  gledao  utakmicu,  sjećam  se  osjećaja  kad  smo  primili  taj  gol,  nešto  me  streslo. Vidio  sam  da  se  događa  potop.  Nakon  sat,  dva,  uslijedio  je  poziv  iz  HNS-a. I pitanje  zanima  li  me  uopće  posao  izbornika. Pomislio  sam  –  zašto  ne? Sljedeće  jutro  me  nazvao  predsjednik  saveza  i  pitao  jesam  li  unutra.  Rekao  sam  da  jesam,  sjeo  sam  u  automobil  i  u  pet  sati  poslije  podne  bio  na  zagrebačkom  aerodromu.  Nije  bilo  vremena  za  razmišljanje  i  vaganje.  To  je  bila  dobra  odluka. 

Frank Hoermann/DPA/PIXSELL
miss7:  Bila  je  to  dakle,  odluka  srca?
Zlatko Dalić:  Apsolutno. Moja  profesionalna  ambicija  bila  je  da  jednom  postanem  trener  reprezentacije  svoje  države.  Iako  se  u  počecima  to  činilo  kao  nedostižan  san,  u  tom  se  trenu  ostvario. 

miss7:  Kako  su  vas  dočekali  igrači?
Zlatko Dalić: Bili  su  iznenađeni,  kao  i  ja  na  kraju  krajeva.  Tada  im  je  bilo  teško  zbog  poraza,  ali  ja  sam  pokazao  samopouzdanje,  sigurnost  i  vjeru.  Bez  toga  ništa  nije  moguće. 

miss7:  Imate  li  velik  ego?  Znate  li  ga  kontrolirati?
Zlatko Dalić: Svi  ga  imamo.  Imam  ego,  ali  ga  nastojim  ne  pokazivati,  nastojim  biti  jednostavan  i  normalan,  a  to  je  najteže.  Biti  nedodirljiv  i  hodati  po  oblacima  za  mene  nije  opcija,  to  me  ne  zanima.  Želim  ostati  pristupačan.  Imam  visok  prag tolerancije,  ali  kad  netko  taj  prag  prijeđe  onda  je  gotovo,  nema  povratka. 

miss7:  Koji  su  vaši  kratkoročni  ciljevi?
Zlatko Dalić: Sve  što  me  sada  zanima  jest  prvenstvo  i  nakon  toga  odmor.  Ovo  je  najljepši  i  najvažniji  posao  moje  karijere.  Poslije  mogu  biti  trener  Barcelone  ili  Brazila,  ali  ovo  će  za  mene  uvijek  biti  broj  jedan.  Uspio  sam  nešto  napraviti  u  dosadašnjoj  karijeri  i  osigurati  se,  tako  da  nisam  pod  pritiskom  da  nešto  moram.  Što  će  biti,  vidjet  ćemo.  Nisam  čovjek  koji  će  činiti  ono  što  mu  drugi  kažu  da  čini,  radim  ono  što  mislim  da  je  najbolje.  Je  li  to  dobro  ili  nije  –  vrijeme  će  pokazati.