U malom moslavačkom selu za Uskrs smo se ko Kurdi selili po kućama prijatelja i obitelji; pobrstili bi sve što se našlo na trpezi

U našoj kući nekoliko dana prije Uskrsa baba Mara bi počela spremati olupine od crvenog luka u pletenu košaru koja je stajala u podrumu. Listovima je trebalo zraka da ne strunu i dobro se osuše prije nego će ih koristiti za bojenje jaja. Štogod bi taj tjedan kuhala, baba Mara je pazila da prvo pažljivo očisti luk i stavi ga sa strane. Raspon njezinih jela kretao se uglavnom unutar ratnog menija, a radilo se manje više o obrocima sa svega nekoliko namirnica. U teška vremena njemačke i talijanske okupacije ljudi su, u kući ili na njivi, uvijek imali par kila skrivenog gomolja i korjenja, što je prema tadašnjim standardima nutritivne vrijednosti obroka bilo dovoljno da se četveročlana obitelj solidno prehrani nekoliko tjedana.  

Ništa od tih recepata ni te ‘43, a ni ‘86 nije zvučalo maštovito i mirisalo na delikatesu. Repa i heljdini žganci, kupus i vareni čvarci, grah s ječmom i kiseli krumpiri bili su samo neka od njih. Babe Mare danas više nema, ali ja se i dalje sjećam mirisa dinstanog luka na koji se s malo vode ukuhao krumpir, dodala zaprška s paprikom i začinilo sve jabučnim octom. Bilo je to još jedno u nizu onih sirotinjskih jela žumberačkih težaka, s uvijek dostupnom namirnicom, često već i proklijalom u drvenoj kutiji u kojoj se skladištio još od prošle jeseni. Iako je baba Mara otišla iz rodnog sela u podnožju Svete Gere netom nakon rata, godinama kasnije zadržala je praksu čuvanja krumpira u našoj obiteljskoj kući u Ilici. Sve do njene smrti, u mračnoj kotlovnici, bilo ga je barem nekoliko kila, smežuranog i sivog, od pijeska u sanduku u kojem je stajao.  

Sjetit ćete se sigurno kako su starije žene nekad krumpir stavljale i u govedsku juhu, zlu ne trebalo, da se nađe. Generacija koja je jednom prošla glad nije se toga više nikad mogla otarasiti. Baba Mara je u džepovima šarene platnene haljine uvijek imala komadić kruha, keksa ili sušenih oraha. Nama djeci je to bilo smješno, ali njoj je osjećaj sigurnosti da ima nešto za pojesti značio da će preživjeti.     

Baba Mara je jedina u kući na sve dane svetkovine Uskrsa molila krunicu, držala se posta i općenito pazila da bude dobar vjernik, a djed je jednom godišnje primao popa i davao mu obilan milodar. Godinama kasnije, saznali smo da se baba Mara u korizmi čak odricala i krumpira, a u ladici smo nakon njene smrti pronašli hrpu sakralnog sadržaja, među ostalim i figuru Majke Božje. Nedoljivo je podsjećala na jednu od onih iz asortimana plastičnih suvenira iz Međugorja koje u mraku sjaje flourescentno žutom bojom. Moguće je da je babi Mari netko prodao priču da se u kičastoj đinđariji kad navečer legne u krevet, a ova zasvjetlili u mraku, ukaže sama Gospa. Figura je bila umotana pažljivo u damast salvetu, što svakako znači da je babi Mari bila jako važna.    

Ljudi na kontinentu u vrijeme Uskrsa spravljali su manje-više ista jela. Postilo se na sve propisane dane od čiste srijede nadalje, a za Veliki petak spremala se riba, najviše se pekao šaran u kukuruznom brašnu ili pastrva sa Samoborskih slapova. Moj otac, kao član Partije nije slavio Uskrs, ali je volio obilan doručak s domaćom šunkom i svježe ribanim hrenom. Kao visoki funkcioner u poduzeću bio je primjer dobrog ateista i spretno je izbjegavao situacije koje su uključivale vjerske običaje. Tako smo na uskrsni doručak redovito sjedili za stolom naše bliske familije u Donjoj Gračenici koja je oduvijek propisno štovala Boga, a slično je bilo i s ostalim blagdanima u godini.  

U tom malom moslavačkom selu provodili smo ne samo brojne vikende, nego skoro i sve Badnjake, Božiće i štošta još tako nezgodnog za jednog pripadnika tadašnjeg političkog establišmenta. Selili smo se ko Kurdi, od kuće do kuće raznih prijatelja i obitelji, pa nas vjerojatno svi ti Brnčići, Cvilužci, Peštaji, Filipovići, Posavčići i ostala prezimena ljubaznih domaćina i danas pamte kao hordu koju su nesebično častili bogatom trpezom. Narod je svašta stavljao na stol, ribe iz Lonje pečene na rašljama, fiš paprikaš iz bakrenog kotla, svježe očerupanu perad ispod peke i prase ili janje s ražnja. U četiri dana Uskršnjih blagdana pobrstili bismo većinu kuća u okolici Popovače, a u Zagreb smo se vraćali punog gepeka. Na Ladi karavanu, iza stražnjih guma, strugale su plastične zavjesice po cesti. Auto bi bio krcat mesom, vinom, ribom i kolačima. Otac je volio Moslavinu, a ona je voljela njega.  

Danas, kad više nijednog od ukućana nema među živima, sestra i ja održavamo to isto imanje, na vrhu brda iznad Volodera, s prekrasnim pogledom na cijeli kraj, ali s jednom razlikom - novo vrijeme ne dozvoljava da se selimo po ognjištima tamošnjih ljudi i biti će ovo već drugi Uskrs za redom koji ćemo provesti u Zagrebu. I znam, da sigurno nismo jedine koje ove blagdane pamtimo po istom, bili vjernici ili ne, slavili ovaj Uskrs, onaj drugi ili nijedan uopće, radost koju blagdani pružaju prerasla je odavno samo crkvene običaje i praktično vjerovanje. Neki će tako već ranom zorom posvetiti u župnika Uskrsna jaja, a nekima će šarene pisanice biti samo dobra izlika za nesvakidašnji raskošni objed. Iz kojeg god razloga prihvaćali blagdane i doživljavali njihov smisao, jedno je sigurno, za blagdane se družimo, prijateljujemo, volimo se i volimo one s kojima jesmo. Nadam se da je ovo posljednji Uskrs u kojem se moramo sustezati i ostati u svojim kućama s tek nekoliko najbližih članova jer ako nešto čini život sretnim, onda je to druženje koje će, na žalost, i ovaj put izostati. Želim vam svima od srca Sretan Uskrs i držite se kuće, a kome dođe teško, neka ponavlja vječnu mantru svih majki na ovom svijetu – izdrži, i ovo će proći.  

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva