Majka je djetetu najbolji doktor do trenutka dok ne umisli da je ona stvarno pedijatar

Klinika za infektive bolesti Dr. Fran Mihaljević, kasna jesen, 2017.  

Nedjelja popodne, ulazim s Aleksejem na pregled. 

-Dobar dan, recite, što je s djetetom? 

-Ima bronhitis. 

-Jel? Kako znate?  

-Pa kašlje, curi mu nos, sav je zaštopan, teško diše, a nedavno je imao upalu pluća. 

-Jel ima temperaturu? 

-Ne. 

-Jeste mu davali što od lijekova?  

-Jesam. Ventolin i Flixotid. 

-Oba lijeka?  

-Da. 

-To vam je netko prepisao? 

-Ne. To sam imala doma. 

-Koliko su stari lijekovi? 

-Ne znam, par mjeseci mislim. 

-Zašto ste davali lijekove na svoju ruku? 

-Zato što je imao prije toga bronhitis, pa sam mislila da mu može i sad pomoći. 

-Pa jel pomoglo? 

-Nije. 

-A kako vam je palo na pamet da opet ima bronhitis? 

-Pa ima iste simptome. 

-Koje? 

-Kašlje i sav je zaštopan, rekla sam vam. 

-Jeste mu preslušali pluća? 

-Nisam, pa nisam ja doktor. 

-A recite, tko ste vi djetetu?  

-Ja? Pa ja sam mama.  

-Aha, dobro, sad mi je lakše, mislio sam da ste pedijatar. 

-Ne nisam. A tko ste vi? 

-Ja? A ja sam vam gospođo doktor. Goran Tešović, piše na vratima. I vaše dijete nema bronhitis, nego upalu grla.  

Rastanak s tim drznikom završio je kako je i počeo, neprijateljski. Neugodan, zajedljiv i arogantno direktan, Tešović je odavao dojam čovjeka s kojim se naprosto morate posvađati.   

Na izlazu iz ordinacije je ambulanta. Dok smo čekali potvrdu za otpust, prišla je starija sestra u tamno plavoj odori. 

-Mama, samo da vam kažem, profesor je sjajan liječnik i odličan čovjek.  

-Koji profesor?  

-Pa profesor Tešović. Izniman doktor. Njega vam svi jako vole samo nije baš nekad ugodan na prvu, ali vjerujte mi, omiljen je ovdje. Profesor razumije majčinsku ljubav, samo smatra da neke stvari mame ipak trebaju prepustiti struci. 

-Dobro, hvala, ali stvarno se nadam da ga više neću sresti. 

Ljuta i povrijeđenog ega, odjurila sam iz bolnice.   

Bio je to naš prvi susret. 

Aleksej je prije odlaska u bolnicu danima bio loše, jeo je ništa ili slabo, a kad je tu nedjelju ujutro dobio osip po tijelu odvela sam ga u zaraznu. Na dječjem hitnom prijemu bolnice u Rockfellerovoj u to je vrijeme velika gužva jer se djeca najradije razbole vikendom i upropaste svaki plan za eventualno putovanje, slavlje ili izlet. Dežurni doktori klince rješavaju brzo i većina roditelja kući odlazi sretna znajući da su na jednom mjestu, u kratkom roku, djetetu napravili sve osnovne i uglavnom, dostatne, pretrage. Nema veće pokore za roditelja nego šmrkavog balavca voziti na sedam različitih adresa da bi na kraju dobio jedan suvisli nalaz.  

Aleksej je od antibiotika koje mu je Tešović prepisao živnuo za dva dana. Grlobolja je nestala i uskoro je prestao kašljati. 

*** 

Najveća mana svih majki je da o svemu znaju sve najbolje. Većina žena tako bjesomučno iščitava medicinske knjige ne bi li što bolje dijagnosticirala stanje djetetu jer, pogađate, znaju bolje od doktora. Ima biserki koje uopće ni ne slušaju liječnike, nego djecu kljukaju koječime pa je sve u redu dok se alternativa rabi kao dodana vrijednost, ali je opako loše kad ne prepoznaju da dijete u nekom trenutku zaista treba pravu medicinsku pomoć, a ne eterična ulja i betaglukane. Slučajeva poput mene, majki koje daju krivi lijek za krivu dijagnozu jer su im naoko isti simptomi i one sve super kuže, vjerojatno ima najviše.  

Na listi najnerazumnijih osoba koja sam srela uvjerljivo prednjače žene nakon rođenja prvog djeteta. Pod pretpostavkom da je sve-pametni Zoran Milanović van kategorije, većina žena koje tek postanu majke ponašaju se kao da je sam vrag ušao u njih. Stvari koje bi prije smatrale potpuno neprikladnima, odjednom im postaju svakodnevica. Iz prakse je vidljivo da će se unormaliti tek nakon što prvorođenac malo odraste ili u međuvremenu dobiju drugo dijete pa olabave s budalaštinama.   

Kad bi netko objavio sinopsis poruka koje si mame iz parka šalju u zajedničkoj WhatsApp grupi, a svaka mama koja rodi u prvih mjesec dana postane članica bar jedne kvartovske bande, vjerojatno bi se danima smijao glupostima koje su tamo napisane. Ne znaš koja je veća doktorica, bolja kuharica, uzornija supruga ili upućenija političarka. U pozadini se zapravo samo krije strah od realnosti, šoka, promjene i čežnje da sve budemo savršene i ni u čemu ne pogriješimo. S vremenom ta potreba nestane, mame se unormale i prijateljstvo s pajdašicama iz obližnjih zgrada ostane vječno jer su u najgore vrijeme bile rame za plakanje jedna drugoj. U mojoj grupi mame iz parka sve smo od reda tih dana završile medicinu i svaka je na speed dial imala barem dva privatna doktora za dijete, od toga je jedan bio aromaterapeut. 

***  

Klinika za infektive bolesti Dr. Fran Mihaljević, sredina svibnja 2018. 

Subota popodne, šest mjeseci nakon upale grla. 

Sjedimo u čekaonici hitnog dječjeg prijema u Rockfellerovoj. Aleksej danima nije ništa jeo, proziran u licu nepomično je ležao na sofi. Kad više nije htio piti i nije mogao ustati na noge zvala sam bolnicu.  

Primio nas je dežurni doktor. 

-O, opet vi. Dobar dan, recite što je s djetetom. 

Pao mi je mrak na oči kad sam vidjela Tešovića. 

-Ne znam šta mu je, ne može sjediti.  

-Jel ima temperaturu, proljev?  

-Ovo zadnje. 

-Jeste mu davali jesti? 

-Nisam kad ima proljev. 

-Kakve to veze ima? 

-Pa djeci se daje dijetna hrana kad imaju proljev. Dala sam mu malo štapića. 

-Krivo. S malom djecom se ne prakticira dijeta. Ali to ću vam objasniti kasnije, a sad idemo na ultrazvuk.  

-Zašto? 

-Zato što ima rota virus. 

Htjela sam pitati kako znate, ali sam prešutila. 

Bio je u pravu. UZV je pokazao rota virus. Aleksej je satima primao infuziju, a ja sam naučila da ga više ne izgladnjujem kad ga boli trbuh i da sam ga trebala cijepiti protiv toga, ali sam zakasnila.  

*** 

Klinika za infektive bolesti Dr. Fran Mihaljević, svibanj 2018. 

Srijeda ujutro.  

Aleksej se probudio natečen. Glava, usta, ruke, noge, trbuh, prsti, sve. U prvu bolnicu smo išli prema mjestu stanovanja. Dijagnoza je bila bolest usta, šaka, stopalo. Kad su nakon sat vremena shvatili da vuče noge dok hoda, poslali su nas u dječju kliniku. Nakon hitnog pregleda, posumnjali su na boreliozu i uputili nas ambulantnim kolima u zaraznu. 

Pogodite tko nas je dočekao na odjelu. Došlo mi je da se odmah okrenem doma. 

Nije puno pitao. Samo osnovne stvari. Smjestio je dijete na odjel, a nas u čekaonicu. Radilo se, laički rečeno, o jako rijetkoj reakciji na crijevnu virozu.  

-Trajat će, ali ne brinite, izliječit ćemo ga. 

-Hvala.  

Nakon tri tjedna Aleksej je ozdravio. Htjela sam se nekako ispričati za sve gluparije koje sam izgovorila, ali bilo mi je neugodno. A i vidjelo se da to njemu baš i nije važno. 

Na sve što sam pitala imao je odgovor i obrazloženje. Bio je smiren i na raspolaganju. 

U bolnici smo bili stalno, bilo je nemoguće ne primijetiti koliko ga osoblje i kolege cijene. 

Poslije sam tek skužila koliko je duhovit. 

U to se vrijeme jako zalagao da cjepivo protiv pneumokoka postane obavezno.  

I uspio je.  

Time je sigurno brojnoj djeci spasio živote. 

Neki dan je imenovan za predsjednika Upravnog vijeća dječje bolnice Srebrnjak.  

Nakon svih malverzacija, korupcije, naštimavanja, interesnih skupina, kumovanja i namještanja prvi put vjerujem da ta bolnica, toliko važna tisućama djece, ima napokon šansu dobiti pravog ravnatelja. 

Nekako sam nakon svih naših susreta sigurna da Tešović neće dignuti dva prsta za političkog uhljeba samo zato da bi nekome udovoljio. Tipovi kao on su jako rijetki.  

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva