Jezikova juha: Topla ljudska priča o nebitnim ženama

Uhićen je, kažu, zloglasni šef Zagrebačkih mažoretkinja zbog počinjenja 14 kaznenih djela o kojima neću pisat, ali ako ste ovih dana pretjerali s krafnama i želite ih povratit, predlažem da ono za što ga se tereti pročitate sami. 

To znači da će, ako ostaje u pritvoru*, Dan žena provest u društvu onih na koje se vjerojatno nikad ne bi usudio vikat i da će se morat presvlačit pred muškarcima s jednakom nelagodom s kojom su se ispred njega (navodno) morale presvlačit djevojke koje je (navodno) ocjenjivao dok to rade - ako ovo nije poezija, ne znam što je. 

Twelve points from Croatia!

*Ovo sam napisala jučer popodne, a navečer me, dok sam gledala Doru - i istovremeno čitala vijesti da ju ne moram gledat - dočekala obavijest da je već pušten, courtesy of sutkinja, femininum. Osam kaznenih djela povrede djetetovih prava i šest kaznenih djela spolnog uznemiravanja na ukupno jedanaest oštećenih punoljetnih i maloljetnih osoba, ali zašto da čovjek prespava u ćeliji kad je doma ljepše i udobnije? I onda se ljudi pitaju zašto se stvari ne prijavljuju - zato što se kod nas jedino isplati prijavit susjeda koji je postavio klimu na pročelje zgrade.

Ništa od poezije, barem zasad. 

Sad bi moja mama rekla da se nije lijepo veselit tuđoj nesreći, ali to nije ono što radim - veselim se tuđoj sreći jer, čak i ako se dogodilo samo jedno od četrnaest kaznenih djela, ovo je početak sretnog kraja nesretne priče o tiraniji. 

Rekla bi moja mama još stvari, ne po pitanju tuđe nesreće, nego vlastite sreće. 

Pojedi nešto na žlicu. 

Popij vode. 

Nemoj zaboravit jest voće.

Pazi na sebe. 

Vodu ne pijem onoliko koliko bih trebala, na žlicu većinom jedem sladoled (iako danas kuham pileću juhu, pa smijem dobit mali plus), voće pozdravim kad prođem pored njega na putu do čokolade, a na sebe pazim samo kad prelazim cestu. 

Ne zato što mislim da mama priča gluposti, nego zato što mi se ne da drugačije.

Ne da mi se otić po čašu vode čak ni kad sam žedna, a kamo li kad nisam, ne da mi se kuhat varivo ili juhu za sebe kad je brže i lakše napravit tost ili nešto naručit, ne da mi se jest voće kad je lakše otvorit čokoladu… ne da mi se sve to radit za sebe, žali Bože truda kad sam to “samo” ja. 

Kad je u pitanju netko drugi, netko kome želim sve najbolje - nećaci, dečko, Sveti Nikola, svejedno - nema toga što mi se ne da. 

Žedan si? Idem kupit limune da ti napravim limunadu… ili želiš vodu… da sjednem u auto i odvezem se na izvor Cetine? Sve može, nije mi problem za TEBE. 

Gladan? Daj da ti skuham, ne možeš jest gluposti, ti samo odaberi žlicu. 

Zgužvan? Čekaj da ti opeglam, nema veze što izbjegavam peglat svoje stvari, ja sam “samo” ja, ti si TI. 

“Pazi na sebe”, kaže moja mama, a meni se to ne da - da mi se većinu vremena samo za druge. 

Ako moj nećak u prolazu spomene palačinke, dobit će ih odmah, u kojem god obliku želi; ako se te iste palačinke jedu meni, a u blizini nema nekog zbog koga se vrijedi potrudit, neću se ni pomaknut s kauča. 

Ako želi voće, dobit će prekrasno složen tanjurić koji odmah može na Instagram; ako ga ja želim, neću otić po jednu jabuku jer je “skroz tamo u kuhinji.” Odmah pored čaše vode po koju isto neću otić “samo” sebi, ali hoću ako ju traži bilo tko drugi. 

“Lako za mene” - tako govori moja mama, tako je govorila moja baka, tako danas govorim i ja, uvjerena da je to zapravo vrlina, a nije, nego je potpuno nepotrebno zanemarivanje.

Ne znam kakva je to devijacija u mozgu, ali znam da ju imaju mnoge žene - TEBI treba dat sve, MENI ne treba ništa. 

A kako objasnit budali da se oko sebe smije - i mora - trudit jednako kao što se trudi oko drugih?

Idem promiješat juhu pa se vratim. 

U loncu se trenutno kuhaju pileća prsa, hrbat, krilca, nogice, jetrica i povrće za juhu, a kasnije unutra idu i griz noklice. 

Sigurno je za nekog drugog, nema šanse da je samo za mene - je, kuham ju za nekog drugog. Unatrag nekoliko mjeseci za tog nekog drugog domaću juhu radim minimalno dvaput tjedno jer mi je važno da jede lijepe stvari napravljene s puno ljubavi. 

Tom nekom drugom svaki dan serviram voće, donosim čašu vode i pazim da je zbrinut onako kako pazim da su zbrinuti i moji nećaci i svi ostali ljudi koje volim. 

Dečko? Nije.

Sveti Nikola? Nije. 

Šef Mažoretkinja? Nije, iako bih i njemu vjerojatno prije donijela čašu vode nego sebi. 

Kuham ju budali kojoj je donedavno bilo nemoguće objasnit da mora pazit na sebe onako kako pazi na druge, a budala je došla pameti na vrlo neočekivan i glup način koji u sebi ima dozu patetike na koju ćete možda povratit slično onako kako biste povratili da pročitate onih 14 kaznenih djela s početka priče. 

Možda je glupo, ali kod mene funkcionira. 

Mama mi je nedavno dala sliku iz djetinjstva - nije neka posebno važna slika, samo sjedim na veš mašini, a ona mi maže lice kremom. Petogodišnja curica o kojoj netko brine jer još ne može sama - curica koja je uvijek pila dovoljno vode, jela dovoljno voća i stvari na žlicu, curica koja izgleda onako kako izgledaju moji nećaci, oni za koje mi nikad nije teško napravit palačinke. 

Curica za koju mi, da brinem o njoj, ništa ne bi bilo teško, a zašto mi je onda teško za njenu odraslu verziju? 

Rekla sam da je možda glupo, ali ta mi je slika mjesecima stajala na radnom stolu i svaki put kad sam se pokušala zanemarit jer sam to “samo” ja, pitala sam se bih li jednako zanemarivala petogodišnju verziju sebe? 

Naravno da ne bih, to je nezamislivo. 

Njoj sam počela kuhat juhu, davat voće, vodu i sve puno važnije stvari iz kategorije “pazi na sebe” - što je možda tužan način da se nagovoriš na osnove, ali prešlo mi je u naviku. 

Slika više nije na stolu, prebacila sam ju na policu jer mi više ne treba kao motivacija da samu sebe tretiram kao važnu osobu oko koje se vrijedi potrudit, ali obavila je posao.

I lako za juhu, to je samo sitnica -  ako samog sebe zanemaruješ čak i kad su u pitanju osnove, zanemarivanje ti prelazi u naviku u svim ostalim segmentima života. Ljubav, posao, Sveti Nikola, svejedno. 

Kad učiš sebe da ti treba malo, gotovo ništa, isto učiš i druge - a svijet je prepun žena koje ne samo da su se tako naučile, nego to smatraju vrlinom. 

Nije, samo je obično zanemarivanje. 

A ako nam zvuči nezamislivo da tako tretiramo petogodišnju curicu, zašto nije jednako nezamislivo isto radit njenoj odrasloj verziji? 

Sretan (sutra) Dan žena*, nadam se trudite oko sebe jednako kao što se trudite oko “važnih” ljudi - ili oko curice za koju vam ništa ne bi bilo teško. 

*Ovo sam napisala jutros, kad sam mislila da je Dan žena sutra iako znam da je još veljača, ali isto će vrijedit i za tjedan dana. 

Valjda još imam potres mozga od Dore… ili od informacije o izostanku pritvora. 

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva