Miss7 Blog 04. lipnja 2021.

Dan kad sam prestala biti pristojna. Ili dan kad sam napokon rekla dosta

Pixsell/Sandra Šimunović. Frizura: Evelin Benković, Studio 'Evelin'; Makeup: Sanja Agić

Vozim dijete u vrtić, jutro je, kiša, nenaspavani oboje. On ne bi kabanicu, ja ne dam kišobran, on ne nosi ništa, a ja pune ruke. Torba, laptop, ručak, smeće, kava, a nije još ni 8. Natežemo se više nego inače, mali je očito meteoropat. 

Aleksej nemoj, mama daj.  

Aleksej stani, mama neću.  

Aleksej past ćeš, mama pusti me.  

Bum.  

Ode noga niz stepenicu, padne na guzicu, zagrebe ruku i nabije lakat.  

Plač, suze, sve ispočetka, spusti torbu, laptop, ručak, smeće, kavu, traži maramice, jedne, druge, suhe, vlažne, briši usta, nos, glavu, prste, skupljaj stvari, zovi lift, ajmo više, 8 i 15 je. 

Napokon se uguramo, stisnem rampu, zaboravio je kamion. Gasi auto, natrag u stan, uzmem šleper, trk dole, kaže mali, nije dobar, pukla felga. Zapravo je rekao kotač, a ispalo je da je  branik. Vraćaj se po drugi, jer je petak, a petkom nose vražje igračke u vrtić. Uzmem pravi, mama bravo, dižem rampu, njemu se kaka. Gasi auto, trči van, zovi lift, juri na školjku. Sad je već 8,30, a tlak mi je 140. Donji 100. Do 9 će se izjednačiti i dobit ću infarkt. 

Taj sam dan ustala u 6. 

I počelo je dobro.  

Pada kiša, režem voće, vježbam kuk, kuham moku.   

U sedam odlazi muž, sve je OK. 

Dok nisam vidjela da nije odnio smeće, stavio prati suđe i pripremio svoj veš za pranje. Ovo prvo je, kaže, zaboravio. Ovo drugo je mislio da ne treba jer nije puna mašina. Po njemu je valjda trebalo još nogom dobro nabiti nekakav lonac od deset litara unutra tako da se zablokira sustav. A ovo treće, kaže, nije bilo uopće tako puno veša, a nije ni znao što točno perem.  

Inače, za pripremiti majice bijele boje na jednu hrpu i majice crne boje na drugu treba završiti ETF.   

Objašnjenje zašto sve nabrojano nije napravio poslao mi je u smsu dok smo se mali i ja vraćali sa zahoda, kiša je s kišice prešla u pljusak, a sat je pokazivao 8.30.  

Donji se tlak digao na 110, šećer je silazio prema trojci, preskočila sam doručak, kava mi se prolila, a frizura raskvasila. 

Gladna, ljuta, mokra i raščupana, skinula sam mu sve po spisku, jer zapinju brisači, a auto je davno trebao biti kod mehaničara. Pogodite tko ima službeno vozilo u ovoj priči?  

Tako je, ne ja.  

O njegovom autu netko drugi vodi brigu, pa vjerojatno misli da i o mom. A u stvari se pravno radi o njegovom autu, jer je na njegovo ime, ali taj dio ne voli čuti. Njegov auto netko drugi vozi na servis, mijenja gume i pere, pa vjerojatno misli da i moj održava Petar Pan. Dođe po noći kriomice u stan, uzme ključeve i mijenja dijelove u kvartovskoj garaži.  

Sat je otkucao 8,40, napokon smo krenuli u vrtić. Kiša je malo stala, auta je kolona cijela, gmižemo i šutimo. 

Mali je mudar, zna da je mama u crvenom. 

Ispred vrtića je parking, može se do njega s glavne ili pokrajnje ceste. Ja idem s glavne, a srebrni Audi se gura s pokrajnje. Ne dam mu da prođe, vidim da negoduje, sat otkucava, još mi samo on fali. Parkiram, pogledam kroz staklo i vidim ogromnu figuru odjevenu u crno kako stoji tik do vrata. Muškarac je vozač iz Audija, galami, traži da izađem van. Mahnem rukom da se makne i krenem kopati po torbi pokušavajući se sjetiti gdje je telefon. Jer možda je ovo ona situacija kad zovem policiju. Kopam, izvučem, prsti su mi ljepljivi od rižota, između Iphonea i Tupperwarea se dogodio kratki spoj u torbi.  

Orangutan i dalje stoji i traži da izađem van. Sad me već strah, sjedim, ne izlazim, prtljam po mobitelu tražeći broj. 

94 , 93, 92 , 91, znam, nešto su mijenjali, nisu dva, nego tri broja, koji je prvi, nemam pojma, sekunde idu, on je sve nervozniji. Odjednom otvara moja vrata, bez odobrenja. Ne mari što dijete sjedi otraga. Ljut, nervozan, urla, tjera me da izađem van.  

Boja lica je pokazivala da mu je tlak blizu mog, s jednom razlikom, mene ništa od zdravstvenih tegoba ne bi navelo da prekoračim crtu i otvorim vrata tuđeg auta, u kojem sjedi dijete u sjedalici.  

Urlanje bih još i podnijela, ali nasilno filmsko otvaranje toleriram na Netflixu i to jedino Russelu koliko god debeo bio. 

Sve se odigralo u manje od dvije minute. 

Čovjek je izbečio zube, unio mi se u lice i zaderao. 

-Ovako vi prema svom župnikuuuuuuu? Ja sam išao u svoju garažuuuuuuuuu, a vi, kud vi, kod se vi gurate, ha??? 

-Kome? Župniku? Čijem župniku? - pitam zabezeknuto. Ovaj je lud, nemam ja župnika, kakav župnik, kakve su to gluposti. 

-Vašem, vašem župniku - nastavi on. Šta me gledate, kud se gurate, pa ja sam vaš žuuupniiiiik!!! 

Pa reko, moj župnik niste. A sad me dobro slušajte.  

Inače, da je išao i na Mars, a ne samo u garažu, opet bih ja imala prednost, a ne on. 

Mogla bih ja sad ovdje napisati cijelu konverzaciju, ali neke stvari je bolje zaboraviti.  

A i znate sat je već bio otkucao 8.50. Tlak se donji digao na 120 i polako mi se počelo magliti. Ostrašćena situacijom i smušena zdravlja ne sjećam se do u detalj što sam mu točno odgovorila, ali pristojna zasigurno nisam bila.  

Usput, župnikom ga je činila samo crna odjeća, jer nije bio u službenom mantilu, pa se unatoč tome što je crkva blizu vrtića, zapravo postavlja pitanje je li to stvarno bio crkveni svat ili kakva pripita budala kojoj se u rano jutro pričinilo da je velečasni. 

Štogod bilo na stvari, znam samo da sam na posao stigla na vrijeme i osjećala sam se sjajno.  

Čovjek naprosto u nekom trenutku dođe u godine kad ni Svetom Petru više ne oprašta bezobrazluk. Granica koju te uče da ne prelaziš, pogotovo nas žene još od  rođenja, u nekom periodu života prestane postojati. Shvatiš da se držiš pravila i prešućuješ iz dana u dan svima, šefu, mužu, roditeljima, prijateljima, profesorima i velečasnom. I tako od ujutro do navečer, ponizan si i daješ najbolje od sebe, pomažeš, podmećeš leđa i trudiš se svidjeti svima, bližnjima, kolegama i zlobnim susjedima, ideš protiv sebe da bi zadovoljila formu, držiš se pravila da se slučajno ne zamjeriš, klimaš glavom i glupavo se smješkaš dok te drugi vrijeđaju, omalovažavaju i tretiraju kao stvar. Trpiš kritike, odgovaraš na pitanja, opravdavaš se zašto nisi, a rijetko te tko pohvali za ono što jesi. Gledaš kako te gaze, neki otvoreno neki pasivno, a ti se i dalje praviš da sve to skupa ne vidiš i da će jednom sve krenuti na bolje ako i dalje budeš pristojna, pitoma, čedna i vrijedna.  

I onda, nakon niza godina, jednog se jutra probudiš u zoru, skuhaš moku i rastegneš nogu, vratiš sms mužu da je ok sve što je zaboravio i da ga to čeka doma kad se vrati, odeš na posao bistra uma da više ni pod koju cijenu nećeš dozvoliti ama baš nikome, ni šefu ni susjedu, a kamoli župniku da se na tebe istrese, zapamtiš taj dan kao novi početak i kreneš u svijet s drugačijom slikom o sebi, stavu, prioritetima i okolini.  

To je dan kad će ti napokon postati potpuno svejedno hoće li te više ikad itko nazvati  čangrizavom, neposlušnom, nepodobnom ili bezobraznom, dan kad si prestala biti pristojna i dan kad si napokon rekla dosta svakom frustriranom idiotu koji misli da si ti dobra vreća za boks.  

Stvarno nisam sigurna je li župnik lagao da je župnik ili uistinu to jest, ali sam sigurna da bezobraznicu s parkinga neće još dugo zaboraviti.  

 

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva
 

Komentari 0