Ako odlazak psihoterapeutu ne gledamo kao sramotu pod šifrom živčana luđakinja, stvar je vrlo korisna

Jesi ti kad bila kod psihologa? 

- Jesam. 

I? 

- Šta i? 

Kako je prošlo? 

- Pa valjda ok. I dalje bi najradije jednom tjedno nekog ubila, ali uglavnom sam dobro. 

Ovako je neki dan krenuo razgovor između mene i 20 godina mlađe kolegice. Na terapiju sam išla ja, a nju je zanimalo kako to izgleda.  

Teško je nekome koga ne znaš prepričati svoj život, pogotovo ne u deset minuta, između kave i gableca, na hodniku dok majstori popravljaju struju. Teško je i meni samoj sebi ispričati posljednjih mjesec dana, a kamoli drugome jedan cijeli proces mentalne higijene koji je trajao skoro tri godine. Teško je uopće ispričati i nekome koga dobro poznaš intimnu stvar poput odlaska psihologu, no treba li tu zdravstveno mentalnu akrobaciju uopće smatrati tabuom i nečim vrijednim tajne u doba kad na sve strane pršti depresija, kriza identiteta i bolna stanja tijela zbog kojih ljudi pomišljaju da su ozbiljno bolesni, a zapravo su samo upali u zamku uskovitlane psihe iz koje se ne mogu izvući van.    

Sagledamo li stvar na način da demistificiramo odlazak psihoterapeutu kao sramotu pod šifrom živčana luđakinja, većina će se žena složiti da bi razgovor na kauču u cozy uređenoj ordinaciji trebala biti uobičajena praksa u nekom periodu života. U razvijenom svijetu, žene odlazak stručnjaku za zdravlje uma smatraju redovnom mjesečnom obavezom koju memoriraju u digitalni kalendar baš kao odlazak frizeru i zubaru. Sugovornik ugodnog glasa koji je plaćen da sluša, pravi je melem za dušu, pogotovo kad naučenim tehnikama može i zna navesti pacijenta na pravi  put.   

Stoga, dozvolite da vam ispričam svoje vlastito iskustvo odlaska na terapiju koje je bilo posljedica čvrste vlastite odluke da ona uistinu i uspije.     

Izvrtim li sjećanje, mutan mi je dio u kojem je sat razgovora u bolnici prvih godinu dana izgledao bajno. Više je to bila muka i napor, suze, stres i rane za koje nisi ni svjestan da postoje.     

Imala sam otprilike 25 godina, živjela sam s roditeljima, točnije, tamo sam spavala, a boravila sam uglavnom u redakciji, hotelima, lokalima i diskotekama, nisam imala stalni posao, ali sam imala jako dobar posao, nisam imala stan, ali to nije bilo ni važno, nisam imala dečka, barem ne stalnog, nisam ni o kome ovisila i život je bio super. S vremena na vrijeme bi proživjela veći ili manji ljubavni slom, periodično sam doživljavala burn out, godine su to kad se silno dokazuješ i misliš da ti ne treba godišnji i neradni vikend, a kamoli biti supruga i mama. Bila su to vremena kad se dobro zarađivalo, a još bolje trošilo, život se svodio na putovanja, lumpanje i bezbrižnost. Bio je to sve u svemu jedan filmski high life koji je naoko izgledao skoro pa savršeno.  

No, mozak je paralelno vozio svoj film, trpio je hrpu stvari, procesuirao ih i više nego što je mogao, sve dok jednog dana nije počeo davati signale koji su ukazivale da stvar puca, samo ne znam gdje. Tijelo počinje patiti, a simptomi da nešto ne valja u glavi često se manifestiraju u dijapazonu od paničnih napadaja i pritiska u prsima, stalne nervoze i kratkih živaca, kroničnog nedostatka sna i konstantnog umora. U prvo će vrijeme objašnjenje za sve navedeno biti loš dan, neudoban krevet, zahtjevan šef i krivi partner. No, s vremenom će postati jasno da simptomi nemaju veze ni sa čim konkretnim i okom vidljivim.  

Psihologu sam krenula na nagovor liječnika, svog prijatelja, koji je shvatio da knedla u grlu koju osjećam nakon pustih bolničkih pretraga nema veze ni sa štitnjačom ni s jednjakom, nego je vjerojatnije da se radi o velikom stresu kojeg mozak prepoznaje kao problem i šalje upozorenja kroz tjelesne tegobe. Razlog teškog gutanja nije bila ni dolčevita, ni grlobolja, ni hladna coca-cola pa nakon što smo dijagnosticirali da zapravo uopće nisam bolesna, nego da je prava adresa psiholog, doslovno mi se smračilo pred očima. Na ideju da trebam otići nekom šmokljanu koji se pravi pametan zavrtilo bi mi se pred očima.    

Znate, vjerujem da svatko od nas ima popis stvari koje ne voli. Nekima on počinje s dagnjama na buzaru, a nekima sa Željkom Markić. Među pet najmrskijih stvari ljudi će utrpati svašta - jedni bi najradije izbušili gume agresivcu koji juri 200 na sat i sumanuto blenda svima koji mu se nađu na putu, a neki bi najradije ugasili trajno mikrofon Miroslavu Škori, čak i po cijenu da više nikad ne otpjeva Ne dirajte mi ravnicu. Na ljestvici nepodnošljivih stvari, u mom slučaju, je selfhelp literatura. Oduvijek sam zazirala od samoprozvanih besposlenih psihologa koji mahom potaknuti trenutkom prosvjetljenja, krenu prosipati vlastitu pamet u knjigama krcatim banalnim floskulama. Zgrozim se na onu najčešću. 

Voli sebe. 

- Ma ne, tebe ću. 

Reci, lijepa sam. 

- Pričaj ti s ogledalom.   

Dozvoli si pogrešku. 

- Yeah right. Tvoj šef je Djed Mraz? 

Uglavnom, jasno vam je što želim reći. Strah od još jednog pseudo znanstvenika kojeg bi ovaj put morala trpjeti i uživo, bio mi je sve, samo ne prihvatljiva opcija za ozdravljenje.  

Preporuka mog liječnika za terapiju bila je žena imenom Inga. KBC na kraju grada i uputnica sa šifrom za autogeni trening bili su dovoljni za prvi sat. Znate, tad su još kadrovske službe na razgovoru za posao tražile uvid u zdravstvene kartone, a odlazak psihologu svakako nije bila komparativna prednost pri odabiru kandidata.   

Inga me po redovnom postupku primila na inicijalni razgovor. Bila je mršava, žilava, drska i šutljiva žena. U ordinaciju sam stigla odjevena u crni kostim s crvenim ružama, imala sam lakirane crne sandale, mrežaste čarape i veliki crveni cashmir šešir. Sunčane Chanel naočale i kožne crne rukavice za vožnju odložila sam na njezin stol. Sjela sam, prekrižila noge i rekla da sam došla da mi kaže zašto teško gutam. Inga je zauzvrat prekrižila ruke i kazala da me primila kao i sve ostale, ali da na moju žalost, ona nije Hitna pomoć i ne dijeli ni lijekove ni savjete, a najmanje troši svoje dragocjeno vrijeme na ljude koji uopće nisu spremni za terapiju. Zamolila me da odem i da se vratim kad i ako budem spremna. 

Malo jesam bila u šoku, ali nije da me baš previše pogodilo. Inga naravno nije bila jedini psiholog u bolnici. Pronašla sam drugu, simpatičnu mladu specijalizanticu kod koje sam provela šest mjeseci zabavne terapije. Sve je bilo ugodno i jednostavno. Ja bih došla i ispričala svoju priču, ona bi koji put nešto pitala, a nakon 45 minuta bi kazala kako je sat završio.  

Nakon šest mjeseci gutala sam još teže, spavala skoro nisam više uopće, stezalo me u prsima, pušila sam tri kutije dnevno, a jela sve manje. 

U zimu 2003., nakon skoro osam mjeseci od prvog dolaska kod Inge, zakucala sam opet na vrata. Došla sam opet redovnim putem na uputnicu. Imala sam ispranu trenirku i debelu jaknu, bez šminke i nakita, na rubu plača i očaja. Inga je pripremila paket maramica i bocu vode, a na stolu je stajao papir A4 formata s dvije kolone. Iznad prve je pisao naslov ‘moje pozitivne osobine’, a iznad druge, negativne. Tražila je da ispunim obje. Ja sam ispunila samo drugu, a u prvu sam napisala jednu riječ.  

Iskrena.  

Sat je trajao skoro puna dva, a prije nego sam otišla, rekla mi je, čeka nas ozbiljan posao. Drago mi je da ste se vratili, ali jednu stvar morate zapamtiti – ja nisam ovdje da vam riješim probleme, ja sam ovdje da vas navedem da sami sebi pomognete. 

Bilo je bolno, teško i naporno, ponekad mi se činilo da me namjerno želi slomiti, bilo je dana kad je samo ona govorila, bilo je dana kad sam samo ja, bilo je trenutaka kad nisam uopće shvaćala što želi postići, a bilo je dana kad sam jurila k njoj. Imala je gard, stav i znanje i mrzila je laganje. U osjetljiva je područja išla okolnim putem, a pitanja je postavljala brutalno direktno.  

Na većinu njih nisam željela imati odgovor.  

Prvu godinu odlazila sam svaki utorak.  

Drugu godinu jedan utorak u mjesecu. 

Treću, periodično.  

Na kraju terapije, 2006. prva kolona bila je peterostruko duža od druge. A ja sam bila jača nego ikad.  

Inga je vjerojatno bila moja najbolja odluka u životu, a ako mislite da se knedla u grlu više nije vratila, varate se. Vratila se još puno puta, jer život ne staje nakon terapije, ali terapija nauči kako se sa životom ispravno nositi.   

Ingu sam srela godinama kasnije, jedno popodne, u Maksimirskoj šumi, bila sam trudna. Taj je put ona imala suze u očima, ali činilo mi se od sreće što je vidjela moj osmjeh.   

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva