Znate li ijednu ženu koja danas ne radi barem dva posla da bi zaradila? Ja ne znam

Moj otac je bio automehaničar. Školu je jedva završio, a loše ocjene i društvo geliptera s Trešnjevke za dlaku su ga koštale popravnog doma u Glini. Djed je s njim imao bolji plan od odlaska u odgojno obrazovnu ustanovu. Koristeći člansku iskaznicu Saveza komunista i vezu na republičkom vojnom odsjeku, uspio ga je poslati na odsluženje roka najdalje gdje je mogao, u Skopje, s preporukom da prva tri mjeseca primarno riba wc ne bi li naučio nešto o disciplini. Spretan i bistar, tata se brzo izmakao od čišćenja sanitarnog čvora kasarne i postao vozač u vojnoj policiji. U JNA je ukupno bio 18 mjeseci, a kući se vratio s pohvalnicom komandanta bataljona za uzorno vladanje.  

Zaposlio se nedugo zatim u AMK Siget, danas HAK-u, gdje je ubrzo imenovan poslovođom. U to doba mladi ljudi su rijetko postajali šefovi, a u njegovom slučaju presudna je vjerojatno bila ekspresno završena politička škola, a potom i ljubav prema autima. U istoj je firmi i na rukovodećoj poziciji radio slijedećih 45 godina, sve do svoje smrti. 

Tata je svaki dan išao na posao u 6 i vraćao se kući u 14 sati. Nakon ručka je odspavao 15 minuta uz glasno hrkanje, a potom obukao plavi kombinezon i spustio se u garažu gdje su ga čekale mušterije i šegrt. Cjenika službenog nije bilo, a tata je dijelove i rad ruku sračunavao odokativno. U radioni je bilo veselo i uvijek gužva, a glazba je odzvanjala s Blaupunkt tranzistora ilegalno izvađenog iz nečijeg Mercedesa. Bila je to dobro opremljena automehaničarska radiona, s novim alatima i dugačkom grabom. Pirrelijev kalendar s razodjenutim ženama visio je iznad lavaboa, pored kutije za hitnu pomoć. Mijenjao se svakog siječnja.   

Tata je iz grabe izlazio kasno navečer, mastan od ulja i benzina, umoran, ali dobre volje. Kuća je vječno smrdila na naftu od radne mandure, a s godinama ruke od goriva više ni sa čim nije mogao oprati. U radioni je radio sve do smrti držeći se teroije da svaki čovjek mora imati dva posla.  

Onaj koji voli i onaj od kojeg živi.  

*** 

Zgrade u Gajnicama izgrađene su 80-ih. Arhitektonski su i sad zanimljive, a s nepovratnim sredstvima iz Fonda za okoliš obnovljene su nedavno novim fasadama i stolarijom. Ima ih sveukupno četrdeset, a naselje je planski osmišljeno za obiteljski život. U jednoj od tih katnica živi mlada žena, u roditeljskom stanu, s kćeri. Samohrana je majka, žilava i marljiva, krivo je odabrala jedino tugu od nevjenčanog supruga. Niškoristi gologuzanović ni u čemu joj do sada nije pomogao, štoviše, samo  je bio teret koji je s vremenom odselio u inozemstvo. Svako jutro ona odlazi na posao u knjgovodstveni ured.  

Kući se vraća nakon radnog vremena, presvuče, poigra s djetetom i ode čistiti podove u obližnju kemoboju. Pouzdana je, vrijedna, brza i spretna, a dodatni posao osigurava joj da djetetu plati engleski jezik i izlet vikendom u prirodu. Po potrebi u noćnim satima radi u poznatom lokalu na šanku, no korona joj je taj prihod zadnje dvije godine onemogućila. Zamjenila ga je mešetarenjem koječega, sve u domeni zakona, a jednom mi je prilikom kazala da otkad zna za sebe radi barem dva posla jer inače ništa više osim preživljavanja ne bi mogla priuštiti ni sebi ni maloj.   

*** 

Imam prijateljicu, članica je uprave konditorske kompanije, svaki dan ustaje u zoru, oko 5. Sposobna, energična i obrazovana, ta žena skoro mojih godima ima zgodnog muža i umiljatu kćer. Dobro zarađuje, a zadovoljna je i karijerom. Njezino znanje i trud korporacija cijeni, a na kraju godine nagrade je bonusom. Ugodna je to win-win pozicija i za nju i za firmu u kojoj često ostaje do kasnih sati. Novac joj linearno curi kroz novčanik na dječje aktivnosti, stambene kredite, hranu, dnevne potrepštine, dadilje, igraonice i uzdržavanje roditelja. 

Svjesna je da luđački ritam korporacije traje samo do određene životne dobi, kad dostizanje visoko postavljenih targeta počinje ozbiljno ugrožavati zdravlje i kvalitetu života. Veliku ljubav prema prirodi pretvorila je još prije nekoliko godina u drugi posao kupivši zemlju na kojoj danas uzgaja stoku, sadi orahe, kestene, aroniju, borove. Svako toliko, iz žrvnja u kojem je melje posao, pobjegne s obitelji u pustopoljinu usred ničega, daleko od svih, znajući da će jednom kotač stati i da za taj trenutak mora biti spremna. Pitala sam je bole li je leđa, ruke, vrat, fizički teško radi. Počele su, kaže, ali sad je već nešto stvorila sa strane pa može katkad unajmiti i radnika. U korporacije dolaze mladi, ambiciozni i beskrupulozni pa dodatni posao nije bio hir, nego razum. 

*** 

Nasušna potreba da danas radimo dva posla više nije nikakva iznimka. Možda se u vrijeme naših roditelja od plaće koju su dobivali krvnički radeći u pogonu bešavnih cijevi željezare Sisak moglo još mjesečno odvojiti nešto sitno, pa krajem godine kupiti ušteđevinom novi Stojadin, danas to svakako više nije slučaj ne samo za radnike u tvorničkim pogonima, već i za one s boljim plaćama koje naprosto u većini slučajeva nisu dovoljne za život.  

Nekad su dva posla bila izbor, danas je to nužda.  

Nekad su dva posla radili uglavnom muškarci. 

Danas dva posla rade žene. 

Mnoge su prisiljene uz svoje primarno zaposlenje tražiti i druge izvore prihoda. Svaka pri tom ima svoje razloge – nekima muževi ne rade ili ih uopće nemaju, velika većina ih je potplaćena na radnom mjestu u odnosu na muške kolege, a neke jednostavno rade u okruženju u kojem su im zatvorena vrata napredovanja jer ponekad je takva firma, a ponekad je samo u pitanju loš šef kojem nije u interesu da osigura zaposleniku bolje uvjete. 

Nije honorarčenje ili fuš rezervirano samo za one s nikakvim ili niskim plaćama. I žene na boljim pozicijama svjesne su konstantnih promjena i poslovne nesigurnosti, pa razmišljajući unaprijed i gledajući roditelje s bijednim mirovinama, mnoge će tražiti razna rješenja za dodatnu zaradu.  

Žene koje poznam ne srame se ničega.  

Nije im ispod časti čistiti mesnice, kuhati gablece, kopati zemlju i strizati ovce kako bi osigurale novac. Neke u slobodno vrijeme kartaju online belu, druge pak nižu perle u nakit. Više nego ikad prije žene su svjesne da je preduvjet slobode i ugode financijska neovisnost zbog koje su spremne raditi i dan i noć. Svoje hobije su unovčile, a nova znanja naučile, sve s ciljem da na žiro račun što češće nešto sjedne.   

Istovremeno, društvo nikad manje nije marilo za činjenicu da tisućama žena u Hrvatskoj poslodavci nisu godinama povećali plaću ni sto kuna, ali su za iste novce tražili dodatni angažman praveći se blesavi na činjenicu da su ukupni troškovi života porasli za tristo posto i da žena, osim primarnog i sekundarnog posla ima i onaj najvažniji - biti majka.   

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva