Novinarka miss7 Kristina Deranja u svom avanturističkom stilu prijavila se u zajednicu couchsurfringa. Umjesto da otputuje, mislila je kako bi bilo dobro iskušati prvo ulogu domaćina
Maroko. Na listi mojih želja već dugo, dugo vremena. Teško bi se mogla opisati zavist koju osjećam kada prelistavam slike Marakeša kojima me napadaju cool cure Instagrama. Ali, realnost kuca na vrata – u skorije vrijeme neću si moći priuštiti odlazak u spa resort u Marakešu (onaj s tirkiznim bazenom o kojem svi pričaju). Vrijeme je da potražim alternativnu. Moja prijateljica, prava avanturistica odmah je rekla – couchsurfing. Iako jako dobro zna da nisam taj tip, rekla sam, zašto ne? Dobro, lažem. Zapravo smo se više KLADILE. Prije prvog putovanja napravit ću profil na aplikaciji CouchSurfing i biti domaćica. Tvrdila je da neću izdržati ni jedan dan.
Oklada koja se činila lagana, vrlo brzo me vratila u realnost. Odnedavno, po prvi put, živim samački život u stanu koji je blago rečeno, u kaotičnom stanu. Garsonijera. U ormarima imam samo ljetnu garderobu, ostalo sam uvalila roditeljima – jer nema mjesta! I imam vrlo mali frižider, koji je uz to poluprazan i dva televizora od kojih nisam sigurna da ijedan radi! I jedan krevet i kauč. Kauč za couchsurfere, zar ne?
Profil sam izradila u pet minuta, stavila samo sliku, iako je guru ovakvog načina putovanja, Tomislav Perko, rekao da se izradi profila treba pristupiti kao pisanju životopisa. Da je tako, sada bih sigurno bila nezaposlena. U svakom slučaju, nakon dva sata dobila sam tri upita. Kad ono: dva su bila od jednog para iz Argentine. Odmah sam se javila jednom profilu, Carolini. “Mi smo zajedno. Ako uzmeš jednog, dobiješ i drugog. Znaš, neki ljudi couchsurfing doživljavaju kao Tinder…” Ha-ha, samoj mi nije došlo do glave da postoje valjda i napasni domaćini. No Carolini je moja surferska slika na profilu bez ikakvog opisa, valjda bila simpa. Spavat će na kauču kod surferice (možda je samo meni smiješno?).
Dan D. Moram li reći kako su moji surferi odlučili doći baš u moje radno vrijeme? Poruke od Caroline i Juana samo stižu "Dolazimo četvorkom." I tako, vidno uspuhana i nervozna, čekam svoje surfere i tek tad se sjetim: hrana! U frižideru imam samo rakiju rođaka iz Slavonije, čak nije ni moja. No, dan s nepoznatim ljudima u stanu ipak zahtijeva da se ona otvori!
Stojim već 40 minuta, prošle su već 3 četvorke, i kada sam već odustala, evo njih iz četrnaestice. Stvarno imaju ogromne backpackove, oboje sitni! Moji prvi couchsurferi su Argentinci. Kako nisam znala kako se ljudi u Argentini pozdravljaju, ispalo je neko dosta nespretno grljenje. Uskoro sam shvatila i zašto - svi couchsuferi su jako topli i druželjubivi ljudi - kako bi inače spavali na kauču nepoznatih ljudi? Ostat će dvije noći, jedan dan razgledati Zagreb i već idu dalje. Izdržat ću, valjda…
Juan i Carolina su jako simpatični, pa sam se i sama malo odledila. Tisuću puta su se ispričali zbog kašnjenja, mada, osobno, krivim ZET, a u sebi sam mislila: nećete se više ispričavati kada vidite moj stan koji IKEA sigurno ne bi stavila u katalog…
Dovela sam ih u svoj minijaturni stan. Bilo je nesnosno vruće, a Juan i Carolina kojima je sigurno bio potrebniji, ljubazno su mi prepustili tuš. Tek pod tušem sam shvatila da su mi u stanu stranci. Hoću li ostati bez novih šlapica s perjem? A i televizor, iako možda ne radi, hm… Ali kako bi odnijeli televizor? Dosta paničarenja! Ljudi koji su spremni putovati na drugi kraj zemaljske kugle s jednim kratkim hlačicama i pet majica, nisu opsjednuti materijalnim, zar ne?!
Imala sam ipak raženi kruh, bakinu pancetu i rakiju koju sam odlučila žrtvovati i tako je započelo naše druženje. Juan mi je postavio tisuću pitanja, kao i ja njemu. Naučila kod časti surfera po kaučima: putovnice uvijek ostavljaju uvijek u stanu domaćina. “Jednostavno je: ako si ti mene pustila u svoj stan, vjerujem da ćeš se i ti korektno ponašati prema meni.” Mislim da sam tada odahnula, a Juan koji je na putu već pet mjeseci od srca se nasmijao. Caro nam se pridružila i ispričala kako je počeo njihov put. Radili su zajedno, zaljubili se i onda oboje odlučili dati otkaz i krenuti na put - život stvarno može biti jednostavan.
Početkom godine su uzeli ušteđevinu i krenuli u avanturu života. Kupili su povratnu kartu iz Buenos Airesa za Barcelonu u trajanju od 9 mjeseci i samo 11 zemalja kasnije, evo ih i kod mene. Zašto Zagreb? “Bili smo u okolici, Italija, Slovenija, Bosna, i idemo dalje, u Srbiju. Iako smo mislili putovati godinu dana, već smo dosta umorni. I nismo ni jednom još bili domaćini. A ti, prvo domaćica, a tek onda putnica”. Da, složila sam se. I shvatila da moja garsonijera nije uopće loša za jer do sad su spavali na podu, u hostelu koji podsjeća na bolnicu, kući bez grijanja i tople vode zimi...
Pričamo o couchsurfingu - ovaj iskusni dvojac razbio je moju iluziju o putovanju s koferom jer domaćin se može i ne pojaviti, događalo se i to, pa moraš tražiti nešto drugo što zahtijeva kilometre hodanja. Što sve nose na put, pitala sam ih? “Dva para tenisica maksimalno, trebaš puno hodati. Brze punjače. Vodu se naučiš piti, iako moraš shvatiti da se ne možeš bilo gdje olakšati. Srećom, kod mene su uspjeli sve to: srediti se, oprati odjeću, napuniti mobitele, fotoaparate, popiti domaću rakiju i pojesti malo špeka (po izrazu lica, nije im se baš svidio). Bili su iznenađeni kada sam ih ponudila espresom u ponoć, ali su pristali. Pravilo je: CouchSurferi žele iskusiti život lokalaca. Jednom su samo bili na walking turi s vodičem, ali su shvatili da grad radije obiđu sami.
Bila je ponoć, trebala sam rano ustati, pitala ih koji je plan. Nadajući se, (grozno, znam), da će na spavanje čim prije jer smo u istoj sobi. Srećom, bili su spremni za krpe. Zaspala sam dosta nemirno misleći kako ću na put s ruksakom i jednim parom tenisica, i bez šminke (Caro je moje pitanje kako se šminka dok je na putu bilo jako zabavno!), i bez kuhane hrane, i bez restorana. Mislila sam da nisam snob, ali evo, možda se pokazalo suprotno...
Budilica zvoni, a moji sustanari se nude da će oni napraviti doručak. Očito ih nisam fascinirala rezanjem špeka. Odbili su da ja skoknem do dućana: “Ovo je vrsta zahvale, ti nama mjesto za spavanje, mi kuhamo. Nije pravilo surfera, ali bi trebalo biti, ako se nas pita”. Uskoro se kućom širio miris jaja... Ne znam bih li ih mogla skoro svaki dan, poput njih. Nije ni njima neka špica, ali naviknuli su kažu, jer jaja te dugo drže sitim. Pojela sam jaja i tost i nekoliko trešanja i prije nego sam krenula prati suđe, Juan je to već obavio. Dakle, moji gosti su stvarno uredni! Mogla bih ih nagovoriti da ostanu i duže... No, njima to nije opcija. Čeka ih još dug put. Dok mi je Carolina pokazivala osnovne joga pokrete, shvatila sam da je ovakav način života pravi “mindfuck”. Jednostavno moraš odlučiti, čak i kada ti je tijelo umorno, iscrpljeno, osjećaš glad, moraš ići dalje. Možda prvo da počnem s jogom?
Uskoro su izašli iz kuće, i dogovorili smo se da ćemo se naći popodne i prošetati gradom. Gornji grad, rekla sam, čuvajte za kraj. I bilo nam je lijepo. Kad smo se kasno navečer vratili kući, shvatila sam da možda nisam tako tragična domaćica, a oni nisu ni najmanje zahtjevni gosti. No moje couchsurf putovanje ipak će malo pričekati. Kada se odvažim na pet majica, ruksak, kajganu, spavanje na podu… Što je najvažnije, dobila sam okladu! Dan i pol kao domaćica, in your face, Ivana!
Komentiraj, znaš da želiš!
Za komentiranje je potrebno prijaviti se. Nemaš korisnički račun? Registracija je brza i jednostavna, registriraj se i uključi se u raspravu.