Srdačan pozdrav i oprostite što kasnim - otkad pišem kolumnu, imam pravilo da uvijek mora izać na isti dan, u isto vrijeme, a kako trenutno nije srijeda u 14 sati, prekršila sam obećano.  

Ali s obzirom na to da Vuco i dalje ima kompletnu opremu iako je obećao da će ju odrezat ako Dino Jelusić postane zvijezda, smijem i ja prekršit svoju garanciju srijede u 14 sati. 

Dobro došli u moju priču o Barceloni, drugi dio.  

Ako ste propustili prvi dio, imate ga OVDJE, iako tamo ima malo Barcelone, a puno detalja oko samog dolaska - ako putujete u Španjolsku ovih dana, nije loše da pročitate.  

Dakle, BarTHElona - ovo mi je četvrti put da ju posjećujem, a ujedno i prvi, što zvuči nelogično, ali dajte mi par minuta da objasnim.  

Prvi put sam bila 2004. godine, kad smo u sklopu maturalca u Lloret del Maru došli na izlet. Autobusom od Lloreta do Barcelone treba oko sat i četrdeset minuta, ali mi smo zapeli u ogromnu gužvu pa nam je trebalo skoro tri. U ta tri sata, turistička vodičkinja (jel se kaže vodičkinja?) nam je na mikrofon nabrajala sve nevjerojatne stvari koje će nam pokazat jednom kad dođemo, a jedan od glavnih aduta je bila Zara. I Sagrada familia, naravno, ali pričamo o busu punom srednjoškolki koje u tom trenutku za dobar shopping moraju otić u Graz ili Trst, tako da mi ne pada na pamet lagat da smo svi jedva čekali vidjet baziliku, jer nismo. Uglavnom, nahvalila nam je Barcelonu i obećala da će nam se - jednom kad/ako stignemo - praktički promijenit život. Kad se autobus napokon zaustavio, na mikrofon je obznanila sljedeće: “Evo, malo nam se odužio put, a moramo se vratit u hotel do 21h jer su neki iz grupe uplatili večeru s uključenim flamencom, tako da ćemo se u Barceloni zadržati samo pola sata.” 

Prvi put sam u Barceloni bila trideset minuta, od kojih je 15 otišlo na razgledavanje Sagrada familie, a 15 na molitvu da Bog uzme k sebi ove što su uplatili flamenco. 

Drugi put sam bila duže od pola sata - točnije, 12 sati, od kojih je 6 otpalo na sudjelovanje na jednoj konferenciji, 4 na “mandatory dinner” nakon konferencije i 2 na posjet plaži Barceloneta, s tim da smo cijelo vrijeme imali zadatke jer je to bila poanta puta. Ne žalim se, samo kažem kako je izgledao moj drugi put u Barceloni koji se dogodio 2016. 

Treći put sam bila 10 sati jer sam samo ostala prespavat između letova. Došla sam u hostel u 20h, ostavila stvari i trčala po La Rambli da napokon “vidim” grad. Let za Zagreb je bio u 7 ujutro, što znači da sam na aerodromu morala biti u 5. 

Četvrti put mi je, dakle, ujedno bio i prvi PRAVI posjet Barceloni. 

U doba korone i policijskog sata, jasno - ne vidim kojim bi povodom uopće bilo za očekivat da će ijedna moja Barcelona bit normalna.  

Došla sam s najboljom prijateljicom koja se ne voli slikat, što nije nužna informacija, ali za slučaj da nekom bude čudno zašto sam na slikama uvijek sama (s hranom) - zato.  

Ona nam je pronašla smještaj jer stalno koristi Airbnb - ja imam averziju prema njemu iz nedefiniranih razloga, tj. imala sam ju, više ju nemam.  

Stan nam je smješten u mirnoj uličici minutu hoda od La Ramble, glavne shopping ulice koja se spaja s Plaça de Catalunya, koja je između ostalog i prva stanica za hop-on autobus.  

To je ovo tu. 

Btw, ako dobro poznajete Barcelonu i uočite da sam rekla/napravila nešto krivo, nemojte vikat na mene, nije namjerno. 

Na primjer, nemojte vikat na mene jer nisam išla na onu poznatu tržnicu s hranom - dvaput smo prošle pored nje i bila je zatvorena, iz čega smo zaključile da je vjerojatno zatvorena radi korone, a izgleda da ipak nije bila. Najele smo se svejedno, na drugim mjestima. 

Uglavnom, stan je spektakularan. 

Zidovi su prepuni slika od kojih su neke na prodaju jer je vlasnica ujedno i umjetnica, svaki kutak je savršeno osmišljen. 

Osim što ima odlično oko za uređenje, na Airbnb-u je rangirana kao “super host”, što znači da ima odlične ocjene koje je i više nego zaslužila.  

Ostavila nam je bocu vina za dobrodošlicu, fascikl sa svim važnim stvarima koje je dobro vidjet u Barceloni, a u hodniku je i karta znamenitosti i restorana.  

Kartu i fascikl smo naravno skužile tek zadnji dan, ali možda i bolje - da smo ih vidjele odmah, ne bi nam bilo onako kako nam je bilo, a bilo nam je najbolje. 

S obzirom na to da smo stigle u subotu navečer, pojele smo ramen u restoranu udaljenom dvadesetak koraka od stana i otišle se odmorit. 

Btw, točno preko puta ulaza u zgradu imamo gay saunu i pekaru. 

Znam, i ja sam se naljutila, užasno je jer ne možeš samo proć pored pekare bez da uđeš.  

NEDJELJA, 18.7. 

“Pazite da vas ne pokradu” je, uz “pazite se covida”, najčešće upozorenje kad ideš u Barcelonu. Jako puno se krade ovdje, tako kažu, što se nama nije dogodilo - možda zato što smo imale sreće, ali čini mi se da je samo zato što smo pazile na stvari. Ne kažem da ljudi koji su pokradeni nisu pazili, ali hrpa ljudi ovdje hoda s mobitelom u stražnjem džepu i ostavljaju stvari na mjestima na kojima baš i nije pametno ostavljat stvari. Ali opet, možda smo samo imale sreće pa smo izbjegle lopove. I naravno, odmah prvi dan smo kupile futrole za mobitel koje se mogu objesit oko vrata - ima ih na sve strane i dobro dođu jer nikad ne moraš tražit mobitel po torbi. 

Btw, nedjeljom je u Barceloni skoro sve zatvoreno, što nismo znale, ali sad znamo. Restorani i kafići rade, rade i suvenirnice, ali ostalo baš i ne.  

Vrijeme je prekrasno, sunčano, ugodnih 31, feels like 50 jer je u Barceloni jako veliki postotak vlage, zbog čega odlučujemo provesti dan u neobaveznom razgledavanju - s čestim stankama za isprobavanje hrane, što zbog hrane, što zbog stanke. 

Sjedamo u restorančić na jednom trgu u gotičkoj četvrti i naručujemo piće koje će sasvim slučajno postati službeno piće putovanja. 

Mimosa, kombinacija šampanjca (PJENUŠCA) i soka od naranče. Pojele smo i “jamon iberico” tost ali je bio toliko loš i tvrd da vam ga ne želim pokazat - srećom, to će biti jedino loše jelo koje ćemo pojest u Barceloni. U međuvremenu smo dobile preporuku za mjesto s  najboljim brunchem u gradu - Brunch and cake by the sea - prema kojem smo se odmah zaputile. I od kojeg smo morale odustat jer je ispred bio red od 30 ljudi.  

Btw, situacija s koronom je sasvim ok - maske se nose u zatvorenim prostorima (osim ako jedeš ili piješ), na otvorenom se stavljaju ako je gužva i to je to. 

Kad smo već bile uz obalu, zaputile smo se prema plaži Barceloneta u nadi da ćemo negdje uspjet pojest ručak - i jesmo, s tim da sam ja zaboravila uslikat sve osim ovih guacamole nachosa koji su bili spektakularni.  

Shit, tek smo na nedjelji a ja još imam jako puno za reć (i puno slika), morat ću ubrzat. 

Navečer smo uspjele dobit stol na najljepšoj terasi ikad - predivan restoran na drugom katu kamenom obložene kuće koja izgleda kao dvorac u koji dođeš zaprosit nekog. Nakon što nas je konobar ignorirao 20 minuta, naručile smo “cavu” - španjolsko pjenušavo vino. Plan je bio i da naručimo hranu, ali ljudi za stolovima oko našeg su jeli stvari koje su izgledale kao McDonald’s konfekcija (s vrlo visokim cijenama), pa smo odustale i otišle dalje. 

I dobro da jesmo, jer smo tu večer otkrile El Born. 

Ovo je samo jedan od trgova na kojima se poslužuje predivna hrana, a mi smo sasvim slučajno sjele u restoran u kojem smo na kraju večerale triput. Ne odjednom. 

Prvu večer nisam uspjela uslikat hranu jer smo bile pregladne, ali jesam mimose koje dolaze u prekrasnim, velikim čašama. 

Trenutno to još ne znamo, ali sutra ćemo se opet vratit ovdje i sjedit pored dvoje ljudi na najgorem prvom dejtu ikad. 

PONEDJELJAK, 19.7. 

Vruće je do razine topljenja, a želimo sve razgledat pa kupujemo karte za hop-on bus. Meni je to u Londonu bio savršen način da vidim sve što treba, zašto isto ne bi vrijedilo za Barcelonu?  

Ne znam zašto, ali ne vrijedi. U biti, znam zašto - bus “kreće” u 11, ali zapravo krene u 11:20 jer ljudi ulaze polako i nemaju karte i ispituju stvari koje bi trebali i koje ne bi trebali i zapravo jako dugo stojiš na mjestu. Kad napokon kreneš, voziš se pola sata do lokacije do koje ti pješice treba 7 minuta jer jer promet gust. Do Sagrada familije ima sat vremena vožnje (jer je 14. stanica po redu, inače ima 12 minuta), a do Gaudijevog parka Güell skoro sat i pol (inače 18 minuta). U busu imaš izbor ili sjedit na gornjem, otvorenom katu i dobit sunčanicu, ili dolje, gdje ćeš se usaftat na plastičnim stolicama. Mi smo sjedile dolje, a ja sam nakon sat i pol izašla mokrih hlača i osjećala se kao šunka u vlastitom soku. 

E da, stanica za Park Güell je 15 minuta hoda uzbrdo od samog parka, što je predivno iskustvo u 1 popodne po sparini.  

Park je, ne moram napominjat, predivan, kao i sve što je Gaudi dotaknuo, a dotaknuo je sve ikad. 

Barcelona je prepuna Gaudijevih stvari, što nas naravno dovodi do standardnog hrvatskog pitanja: “Tko njega gura?” 

Uglavnom, park je super (osim što je užasno vruće ali ljeto je, mora bit), a od toplih preporuka imam da do njega radije prošetate i da izbjegavate hop-on bus. 

Plan je bio da nakon parka pogledamo i Sagrada familiu ali taj plan je odgođen jer je šunka u vlastitom soku htjela sjest u hlad i popit nešto hladno.  

I pojest. 

Zaboravila sam ime restorana, ali znam da je u blizini Casa Mila, još jedno prekrasno Gaudijevo djelo koje nismo uslikale, ali zato jesmo Casa Batlló. 

Fast forward na večeru u restoranu Mimo’s Born i najgori dejt ikad.  

Naručile smo malo od svega što nas je zanimalo - btw, nakon hop-on busa, odlučile smo da ćemo se minimalno opterećivati znamenitostima, a maksimalno fokusirati na hranu i uživanje jer smo na godišnjem i ne da nam se jurit stvari s popisa koji bi na maturalcu imala razrednica.  

Padron papričice, karfiol u tempuri, hobotnica na grilu, pauza za lika koji će reć “nema ribe do janjetine”…. 

Najfinije lignjice na svijetu, salata s orašastim plodovima i karameliziranim kozjim sirom i mimosa. 

I ravioli sa špinatom i canelloni s piletinom koji nisu na slici ali jesu u trbušnoj masi.  

Sve to uz najbolji-najgori prvi dejt koji se događao stol do našeg. Upoznali su se preko Tindera - ona je Talijanka, on je Kanađanin. Ona studira nešto, nisam čula što, on je poduzetnik - model - glumac koji “poznaje jako puno poznatih sportaša i glumaca i bio je u reklami za neke brodove”, što je pokazivao curi u nadi da će ju oborit s nogu. Na stolu su imali bocu cave i zdjelicu lignjica koje su pikali tijekom dva sata. Nakon reklame za brodove, tema je krenula u smjeru glazbe, kad se mlada dama zbunila na spomen Princea. “Which prince? There are so many princes… I like prince Harry.”  

Poduzetnik-model-glumac joj je dao mobitel na kojem je pustio jednu pjesmu Princea koji nije Harry, a ona ga je naslonila na uho i zaključila: “I’ve never heard of this.” Nakon toga je krenulo nagovaranje da ode s njim na još jedno piće u njegov apartman, što je odbijala dobrih 10 minuta… prvo suptilno, pa onda vrlo direktno. Očito u njemu nije pronašla svog Princea, oprostite zbog ove loše fore. 

UTORAK, 20.7. 

Danas je najsvečaniji dan od svih jer idemo vidjeti Camp Nou, što zapravo nije istina i molim vas da se ne ljutite ali daleko je i načelno me ne zanima. “To te mora zanimat, čak i ako te ne zanima!” - incorrect, madam, ne mora. Jednom kad dođem u Barcelonu sa svojim mužem koji će htjet ić, onda ćemo ić zajedno, a do tad ne treba, hvala, vidjela sam na Googleu i to mi je zasad dosta. Znam da je ovo nekima neshvatljivo, ali šta sad - meni je neshvatljivo da mi ljudi predlažu da odem u kineski “all you can eat” u Barceloni pa se ne ljutim. Ne da je all you can eat loša stvar, ali Španjolska ima savršen izbor hrane pa mi se čini kao da je šteta potrošit apetit na Kineza. Uglavnom, danas je dan za plažu i najljepši sakrament odraslog života - day drinking. Ali prvo treba pojest nešto, a to nešto smo pronašle u restoranu Marina Bay.  

Odlična hrana, odličan Moscow mule, odličan pogled. 

Sljedeća stanica je plaža i kupanje, ali prije toga sjedamo u prekrasan beach bar s prekrasnim koktelima… koji imaju okus po tabletama za pisoar. Naravno da ne znam kakav okus imaju te tablete, ali ne mogu bit daleko od ovog što smo pile. Odlazimo i gledamo gdje ćemo se smjestit na plaži, pa nailazimo na još jedan beach bar i odlučujemo mu dat šansu da barem probamo isprat okus pisoara iz usta. Ostajemo 3 sata uz najbolju sangriu ikad. Btw, meni je bijela sangria draža, feel free to disagree. 

A najdraža mi je ova sangria de cava - znam da ne vidite, ali na dnu je puna malina i grožđa i ne znam jel finije kad ju piješ ili kad jedeš to voće. Kasnije smo naručile i ovu drugu, od običnog bijelog vina (mislim nepjenušavog, jel), a tad se ukazao i najpoznatiji čovjek plaže Barceloneta.  

Pusti pusti vodu. 

U more smo ušle tek u 9 navečer, što nije bio plan, ali najbolji dani su uvijek oni na koje ništa nije po planu.  

SRIJEDA, 21.7. 

Napokon Sagrada familia, remek djelo Gaudija, čovjeka kojeg očito gura netko iz Holdinga.  

Ulazile nismo jer a) gužva, b) gužva u vrijeme korone, c) budem s mužem kad dođemo. Sagrada je ionako najljepša izvana. 

Plan je bio da opet odemo na plažu, ali plan se promijenio jer smo obje morale ić radit. “Možeš radit od bilo gdje” je blagoslov, sve do trenutka dok ne shvatiš da je ponekad i prijetnja.  

Na putu do doma prošle pored katedrale i “restorana” u kojem se poslužuju pahuljice. 

ČETVRTAK, 22.7. 

Danas letimo za Madrid, grad koji jedva čekam i veselim mu se više nego Barceloni - temperature su više, ali vlažnost zraka je puno manja, pa nas očekuje i manje sparine.  

Check-out je u 11, ali vlasnica stana nam kaže da možemo ostavit kofere do 14 sati - čistačica je u stanu do tad pa nije problem.  

Za kraj odlazimo do Brunch and cakes by the sea, u nadi da ćemo dobit stol bez čekanja u ogromnom redu - i dobivamo ga jer je u 10 ujutro puno manja gužva nego u 12, kad smo došle prvi put. 

I isplati se doć, čak se isplati i pričekat. 

Btw ovo ljubičasto je dragon fruit - lijepo i manje-više bezokusno. 

Slično kao i svaka sangria koju ćemo popit u Madridu, ali to je za drugi put.  

Čestitke ako ste uspjeli doć do kraja i podsjetnik da se ne ljutite ako nisam radila stvari za koje vi mislite da se moraju radit - za svoj četvrti/prvi put u Barceloni, odlučila sam da ću svaki dan radit isključivo ono što mi paše. Ionako se planiram vratit vrlo brzo - još je puno stvari koje treba vidjet, pojest i popit. 

Besitos, sljedeći tjedan stiže report iz Madrida.