Jel vama ide na živce kad ljudi stalno ispituju stvari koje su vama normalne, a oni se iščuđavaju? Ok mi je da malo razrogačiš oči na činjenicu da frajer ima pedeset godina, živi s mamom, nikad nije imao curu i ne smije mrdnuti iz kuće ako se nije javio roditeljima. Na to, hoćeš, nećeš, moraš štucnuti u znak iznenađenja jer bi u protivnom ti bila čudna, a ne on. Isto mi je tako ok da te neki sociološki fenomen koji sam po sebi iskače iz modela zdravog razuma zabezekne i dovede u stanje nevjerice, tipa kad još jedna idiotkinja ostavi dijete na plus 40 zaključano u autu i ode u shopping. Srećom, ovo u Gospiću spasila je prodavačica iz obližnjeg dućana.  

I da odmah prekinemo moguću daljnju raspravu, nemojte mi samo opravdavati majku ili oca koji to napravi. To mi je u maniri onoga da je imao razloga dignuti ruku na NJU. Neke su stvari jednostavno neprihvatljive i da, treba se, ne samo čuditi, nego ih maksimalno i osuditi. 

A sad se vratimo na temu jer ću inače izgristi tipkovnicu od bijesa kad se sjetim svih klinaca koji su zaključani na zadnjem sjedištu auta nepovratno klonuli.   

U rangu glupih ‘pitanja - čuđenja’ našla sam se i ja posljednjih dana. Najmanje pedeset ljudi bez ikakvog razloga me pitalo zašto još nisam bila na godišnjem i kako to da ni neću tako skoro, jer, pazi sad, polovica je kolovoza, ljeto je pri kraju i krajnji je rok da odem. Inače, bedastija pitanja od ovih su mi još jedino ona kad ćeš roditi, imaš već 30, još se nisi udala, a skoro ti je 40, kako si to pred porodom, a nisi teška ko Houdek i zašto po ljeti nosiš čizme, a ne japanke u kojima je puno veća šansa da ti se noga oznoji od jeftine gume i da do početka rujna slomiš ključnu kost nego što će ti se to dogoditi u laganim gležnjačama od čistog velura.  

I tako u kolopletu tih potpuno neprimjerenih pitanja, svaki se dan nekome opravdavam zašto nisam na moru, zašto uopće nisam na godišnjem, zašto je mali svaki dan u vrtiću i zašto je tamo sve do 18 sati. I ama baš nikada ni na jedno od tih pitanja ne stignem dati svoje razloge, pa sam zato odlučila napisati kolumnu i objasniti zašto nisam dovoljno velika faca da bih na more išla u srcu sezone. 

Prvi je neki dan na Facebooku odlično opisala moja kolegica iz redakcije. Status je išao nekako ovako: ‘Gle čuda, nitko nema za more, u a 16.30 na Vukovarskoj su ravno 4 auta’. Trenutno nas je u gradu, ako računam i dečke iz Čistoće koji marljivo kose travu, sveukupno tisuću. Na posao čak i uz idiotska prekapanja Jankomirskog čvora stignem za 15 minuta, a na parkingu bilo kojeg većeg shopping centra nema više od 20 automobila. Rad u Zagrebu u vrijeme kad su svi na moru je napokon lišen stresa zbog prometnog kaosa, stignem obaviti apsolutno sve što trebam, a što nisam obavila tijekom posljednjih mjeseci jer jednostavno nemam živaca i volje stajati satima u koloni da bi se dovezla s jednog kraja grada na drugi. Zagreb je apsolutno najljepši upravo u ovo vrijeme, događanja je unatoč koroni na svakom koraku hrpa, a zamislite kako je tek izgledalo prijašnjih godina.  

Ajmo dalje, jer prazan Zagreb je tek početak. 

Nakon što su mi prije sedam godina umrli roditelji, sestra i ja smo shvatile da se vikendica na moru koristi samo dva, maksimalno tri tjedna u godini. Plus ono kad odeš za Uskrs i griješ se na klima uređaj dok kuckate farbana jaja za doručak. Djecu za više od toga nemamo s kim ostaviti na ljetnim praznicima, osim da iznajmimo dadilju, a godišnje režije i održavanje stana sve su, samo ne male. Koliko god volimo Istru u kojoj smo provele više od 30 godina, shvatile smo da je došlo vrijeme da to prodamo. Naletio je Slovenac i kupio po dobroj cijeni. Ostale smo bez nekretnine na moru u kojoj, kad sve ukupno zbrojimo, pola provedenog vremena nije bio odmor. 

Jer kuću na moru treba nazvati pravim imenom. Rupa bez dna. 

Tko god ima bilo koju nekretninu u koju dolazi sezonski zna da je prvih nekoliko dana boravka rezervirano za popravke, farbanje, majstore, skidanja gnijezda od osa i stršljena, mijenjanje sifona, krečenje, brušenje, spuštanje čamca, lakiranje stolarije i još milijun i jedna pizdarija koju svaka nekretnina traži i koja košta i vremena i novaca. Boravak u vlastitoj kući podrazumjeva i ostale poslove – pranje veša, nakuhavanje, čišćenje, sauganje, a pogotovo su sretni ovi što imaju i okućnicu. Glavni razlog zašto smo prodale stan na moru, osim dobre ponude, bio je taj da nismo više na ljetovanju htjele biti najamni radnici.  

Jeste primijetili da se većina ljudi koji imaju kuću na moru vrate umorni? Prema statistikama vlasništvo nad nečim što se zove vikendica ima skoro 90 posto Hrvata, a od toga ih je više od pola na Jadranu.     

Čovjek bi pomislio pa u redu, ideš onda u hotel.  

Ne, ja u to doba ne idem ni tamo.  

Naoko zanemariv, ali za mene ključan razloga neodlaska na more u srpnju i kolovozu je komocija. 

Kao što mi ne pada na pamet više prvih sedam dana boravka na moru brusiti vrata i još toliko potrošiti na treženje majstora da promjeni dotrajalu kvaku, (usput rečeno Sadolin odgovarajuće nijanse za farbanje svaki sam puta vukla iz Zagreba jer u Poreču oduvijek košta duplo skuplje, ali do toga ćemo doći u slijedećem pasusu), tako mi je postalo potpuno neprihvatljivo da boravim dva ili tri tjedna na mjestima gdje je katastrofalna gužva. Stajanje u kilometarskim kolonama, čega mi je dosta cijelu godinu u Zagrebu, čekanje u redovima u dućanu, traženje mjesta na plaži, iako Jadran zaista ima divljih pozicija, ali čujte, petu godinu boravka za redom nanjuše ih čak i Česi, traženje parkinga i mjesta u kafiću, putovanje autocestom i cjelodnevne vrućine zbog kojih ili rano ujutro trčiš na plažu da uloviš hlad ili se većinu dana rastežeš po neudobnom apartmanu, meni su dovoljan razlog za ostanak u Zagrebu.  

Kad čovjek dođe u neke godine želi za sebe najbolje. S dvadeset i kusur važno je na suncu što više spržiti kožu, s trideset su najbitniji svekar i svekrva koje ne podnosiš, ali ih vodiš sa sobom na more jer želiš bar malo predaha od dječurlije koja bi pet puta na dan jela, kupala se, presvlačila i izvlačila novce za sladoled, svjetleće igračke i napuhane pelikane loše kvalitete. S četrdeset već gledaš kako zbrisati od vrućine na kampiranje u Sloveniju, a kad pređeš tu magičnu brojku stvari se drastično mijenjaju. Komocija postaje apsolutni prioritet i prilagođavaš stvari samo sebi.  

Pa tako, ne biste vjerovali, ja provodim na moru u prosjeku 5 mjeseci godišnje. Nekad kod prijatelja, nekad u hotelima, jako rijetko u apartmanima, nekad tjedan, nekad dva, nekad vikend. Krećem u travnju pa sve do kraja lipnja, i ponovno krajem kolovoza sve do Svih Svetih. Naputujemo se nas troje, priuštimo si svašta. Nekad u Hrvatskoj, nekad u inozemstvu, ali nikada u sezoni na Jadranu da me pohlepni Hrvati prave budalom.     

Skoro će 15. u mjesecu, svima su sjele plaće. Ove ljetne, kao i onu za Božić, većina potroši dva mjeseca unaprijed. Ako ste na moru, novac vam curi ko pijesak kroz sito, jer bezobrazluk kojim vas okradu prodajući vam kilu smokvi za 90 kuna, espresso za 20 kuna, pizzu s K plus šunkom za 100 i sobu uređenu namještajem iz Šipada za 80 eura, sve je samo ne normalno. Lakomost i potreba da što više zarade u dva mjeseca guljenja kože domaćem sviijetu pokazuje svu gramzljivost i aroganciju hrvatskog turizma, a ja na svoju sreću nisam toliko glupa da plaćam peterostruku cijenu za nešto što vrijedi skoro ništa ili pak malo. Kad se sjetim da su na Viru apsolutno sve namirnice u dućanu dvostruko skuplje od Zagreba, a na tržnici i u kafićima i više, uistinu mi dođe žao svih Hrvata koji su tamo svojevremeno bez ikakve dozvole izbetonirali kuće.  

Jer čovjek bio oprostio na godišnjem i gužvu, i šušur, i vrućinu i ne baš luksuzni smještaj, jer u konačnici to je bit ljeta, provod, druženje, buka, tulumi i sloboda. Ali ovaj dio, da te netko pravi budalom i naplaćuje ti sol pod biber, u mom će slučaju, ostati gladan.  

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva