Buran je bio prošli tjedan. Pala je zadnja nada za svadbu Danijele i Graše, a pali su i najvažniji dnevni hobiji - Facebook, Instagram i WhatsApp. Tipkanje na društvenim mrežama globalno je važnije od disanja, a panika koja je zavladala u tih pet sati u kojima nitko ništa nije mogao iskomentirati ispod raznih statusa od kojih su neki, složit ćete se, usitinu potpune trivijalije, dovelo je do pitanja zar smo toliko ovisni lajkati slike maćuhica s kapima rose, mačke koje leže na suncu, tapete s uzorkom palme i ostale banalne motive žive i mrtve prirode da ne možemo izdržati jednu jedinu večer bez da tražimo iste ili slične po mobitelu.  

Sve tri objave po definiciji su nebitna svakodnevica koje se realno ne tiče nikoga nego tek naša tri člana obitelji. Stiskanje emotikona ispod captiona na kojem piše ‘Kakva ljepota’ (to je za maćuhicu), ‘Briga nju’ (to je za mačku) ‘Moj zid’ (to je za tropsko drvo u dnevnom boravku) svatko pametniji smatrat će glupošću i gubljenjem vremena i onoga koji to piše i onoga koji to čita jer se i jedan i drugi vesele lajkovima i smajlićima k’o magare šećeru, a nigdje zanimljivosti.    

Taj moderan hobi kačenja na FB ili IG proizrastao je prvenstveno iz dosade i ideje da svatko može biti novinar, pisac, autor i pripovjedač, a u budućnosti će cijelu jednu y, z i m generaciju koštati reaumatoznog artritisa u palčevima zbog prekomjernog skrolanja sadržaja po ekranu. Društvene mreže su pošast koja ne samo da stvara ovisnike, nego kod mnogih zaustavlja interes za pravim hobijima i aktivnostima koje bi svaka osoba trebala njegovati u slobodno vrijeme.  

Tek kad netko usitinu ima hobi, na vidjelo izlazi koliko on čini bitnu razliku u životu onoga koji ga ima, u odnosu na onoga koji ga nema. 

Za hobi ne moramo nužno imati talent. Srest ćete tako puno žena koje plešu tango, a imaju krive noge i manjak sluha ili pak one koje uporno slikaju unatoč suptilnom upozorenju profesora da bi možda bilo bolje da se bave konceptulanom umjetnošću. Spektar umjetnosti koji nikoga ne vrijeđa i prihvaća da je instalacija samo autoru razumljiva.  

Hobi ne služi da bi se njime ostvarila svjetska slava. Pjevanje u zboru kemičara ne vodi nužno u Metropoliten, skijanje ne podrazumjeva samo crne staze u Wengenu, a odlazak u lov ne znači nužno i odstrel kapitalca. Ima njih što nikad ništa osim blatnjavih cipela ne donesu iz šume, ali u konačnici, to nije ni važno. Neke nemaju ni pušku, ali natakare šešir na čelo i ruksak na leđa pa uz dobrog lovca pored sebe šetaju, beru kestene i drenak za pekmez. Ishodaju se kilometrima uz brdo, a nakon gulaša uz logorsku vatru odu kući mužu i djeci, umorne i sretne, bez ikakve potrebe da se sekiraju i svađaju je li posaugano, oprano ili opeglano.  

Korona je dosta zeznula stvar i s hobijima je većina ljudi stala, no možda smo tek sad postali svjesni koliko je on uistinu važan za život. Nije uopće bitno čime se bavite. Moja prijateljica Mimi trči. Nikad nisam razumjela potrebu da netko tri puta tjedno svjesno ide do ruba incidenta znajući da svaki tren može krivo stati na kamen i izvrnuti nogu. Tjerajući se po nasipu do granice luđačkog znoja uz koji jedva dišu i hvataju zrak, ženske siluete koje oboružane pametnim satovima, rukavicama i steznicima kroz maglu u kasno jesensko popodne možete vidjeti na stazi oko Jaruna tvrde da je to sloboda. Kakva, ne znam, mnoge tvrde da kad jednom počneš trčati tek onda shvatiš koliko te to čini sretnom.  

Kako god bilo, važno je da smo u tim trenucima same sa sobom, svojim interesima, onime što nas čini sretnima i onime što nas miče od svakodnevica. Hobi je vrsta bijega koju svaka žena mora imati, a primijetit ćete da su upravo oni i jedna od najvećih konstanta u našim životima.  

Žena će se prije rastati nego prekinuti lončarenje.  

Hobiji ostaju i kad djeca odu na studij, a muž k mlađoj, njima se bavimo i dok ganjamo karijeru i kad odemo u mirovinu. To je okruženje u kojem radimo nešto za sebe, nešto korisno, družimo se, nitko nas ne osuđuje, propitkuje i zahtjeva. Svejedno je hoćemo li 5 kilometara otrčati za 30 ili 50 minuta ili će penjanje na Triglav trajati sedam dana dulje. Keramička pepeljara možda baš neće biti najravnija, a ni akvarel na prvu neće odavati dojam da je ta mrlja na papiru zapravo po zadanom motivu trebala biti žena s vazom u rukama.  

Hobi nije natjecanje, on je ženi važan zbog mentalnog zdravlja, samopouzdanja, svijesti o svojim mogućnostim i prihvaćanju različitosti bez predrasuda. 

Bila sam na drugoj godini fakulteta, u doba kad se na predavanja nije trebalo dolaziti obavezno. Mogla sam zato raditi puno radno vrijeme na HTV-u gdje su bili dobri honorari. U redakciji je radila kolegica, imenjakinja, Jelena. Imala je dečka Makedonca koji se bavio sviranjem. Manjine u svakoj državi raznim aktivnostima okupljaju svoje pripadnike pa su tako i ovi djelovali unutar nekog mješovitog društva. Lakše je tako namaknuti novce od grada i županije.  

Unutar društva su osnovali žensku vokalnu skupinu u kojoj su bile četiri rođene Makedonke, tri Bosanke i nekoliko Hrvatica koje vole pindžur i ajvar. Kolegica je tvrdila da im nasušno nedostaje drugi glas, a to što baš ja nisam prepoznat talent za pjevanje, nadoknadit ću, rekla je, vježbom i činjenicom da mi je mama Makedonka, čime svakako doprinosim radu za manjine.  

Skupina se zvala Ezerki, u prijevodu žene s jezera. Probe su se održavale jednom tjedno u vrtiću u Petrovoj ulici. Vježbalo su pod paskom profesora glazbe iz Bitole, a repertoar se sastojao od zvučnijih makedonskih pjesama. Sve je to djelovalo i više nego amaterski, no ženama su tjedna okupljanja bile sjajna izlika za odlazak od kuće. Proba je trajala ukupno dva sata, prvi sat su jedna drugoj prodavale kozmetiku i lonce, prepričavajući sve u isti glas što se dogodilo od zadnjeg puta od kad se nisu vidjele.  

Kad sam došla bila sam daleko najmlađa, primile su me srdačno i zvale naše dete. Nisu pokazivale zabrinutost što nemam neki sluh, a ni glas, ne znam note, ni ćirilicu.  

Od tad je prošlo punih 25 godina.  

S vremenom je na čelo Ezerki došla Darka Kragović, unuka velikog Miljenka Prohaske, a s vremenom je došao i omiljeni violinist hrvatskih zvijezda, Bruno Urlić. Formirao je sjajan orkestar 7/8, a nas babe iz zbora stjerao u red. S vremenom su došle i druge žene, mlade i talentirane, divnog glasa. Danas na probama šutimo i ne prodajemo tupperware, a bez čitanja nota i osnova solfeggia ne primamo nikoga. Ezerki sad slove za ozbiljan glazbeni produkt s brojnim nagradama, koncertima i albumima, a ja sam sto posto uvjerena da mi prije izlaska na binu maestro stiša mikrofon i postavi kraj neke ozbilnije pjevačice čisto da tijekom koncerta ne odem baš u potpuno krivi tonalitet i sjebem cijelu stvar.  

Znam da me drže samo zato jer sam tamo dugo, jer sam tijekom godina napravila puno za skupinu, jer sam bila s njima kad smo bile nitko i ništa i jer u konačnici i nije važno što pjevam lošije od ostalih. Mikrofon se, znate, uvijek da utišati. Važna je ljubav i strast koju gajim ja prema njima i one prema meni jer na pozornici smo sve iste, u crveno crnim haljinama, s osmjehom na licu, stojimo ponosno, koncentrirane na to što radimo, s brigama i problemima ostavljenima daleko ispred vrata dvorane. Upravo je to i poanta hobija, zar ne?    

I samo da se još sekundu vratim na Grašu - kladim se s bilo kim od vas u sto eura da će mademoiselle Huljić u slijedećih godinu dana biti i službeno zaprošena.   

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva