Planina me je zvala. Trebala mi je. Mi njoj ne trebamo, ona je savršeno samodostatna. Ali ona nama itekako treba. Barem meni. Imao sam 40-ak promocija i predavanja u proteklih 5-6 tjedana, sljedeći tjedan me očekuje još 9 istarskih, a planina se činila kao izvrsno mjesto da malo promijenim brzinu.

I tako sam se u nedjelju uputio u trodnevno druženje s Velebitom. Odlučio sam u 3 dana prehodati 100 km i rekli bi ljudi da je pametnije to raspodijeliti po 30-35 dnevno, ali zašto okrenuti leđa izazovima. Dapače, uvijek sam im se cerio u facu jer zdravo je pokazati srednji prst zoni komfora. I tako sam odlučio u prva dva dana doći do Kampa Velebit u Baškim Oštarijama, a onda treći skroz natrag. Bio bi to 51 km planinarenja u jednom danu, a nikad nisam napravio više od 38. Ali procijenio sam da mogu, a i ruksak od 20-ak kg ima sve što mi je potrebno za funckioniranje u divljini ako slučajno ne uspijem pa ću taj zadnji dan prespavati negdje usput... Još sam si prošle  godine obećao da ću 50 km Premužićeve staze (dio od Baških Oštarija do Zavižana) prehodati u jednom danu. Nisam baš mislio da će taj dan stići tako brzo, no kada se stvari poklope, zašto čekati.

I tako sam se nedjelju probudio oko 5 sati i lagano krenuo iz Zagreba prema Zavižanu. Prvi dan me je očekivalo cca 35 km do skloništa Skorpovac. No kako sam ja iznimno pametan uspio sam ostaviti štapove kod Alana i onda sam se vraćao po njih pa sam napravio 38. Živjela pamet! Dan je bio savršen za hodanje, tu kilometražu već imam u nogama i dan je prošao u puštanju korijena u Velebit. Onoliko koliko ti on dopušta. I moraš biti zahvalan na svakom trenutku kada ti se Velebit barem malo prepusti. U Skorpovcu me dočekao Škot koji se šeće našim planinama i Pero, svojevrsni domaćin skloništa za kojeg nisam znao. Kada me je pitao želim li da mi spremi večeru dvojio sam točno nula sekundi. Medvjeći luk i koprivu je ubrao okolo, spojio s malo krumpira i bio je to jedan od najfinijih obroka koje sam ikada kušao. Podsjetilo me je na jedan ručak u peruanskoj tržnici u gradu Pisaq gdje gospođe doma spreme sve i donesu na plac u tim istim tavama u kojima su kuhale. I presretne su kada jedeš s guštom, a ja sam presretan s tom toplinom i nepretencioznošću. Kasnije sam otkrio da je Perinu ljubav prema hodanju raspirio baš moj hodalački drugar Nikola Horvat kojem ću se za koji tjedan pridružiti u avanturi hodanja najbrutalnijim svjetskim trailom kroz srce SAD-a – Continental Divide Trail. Nikola je već mjesec dana na tom trailu, a ja ću mu se pridružiti na mjesec dana. Moguće da ćemo imati dane od 50 km pa sam htio tu distancu staviti u mišiće. I tako smo Pero i ja malo o Nikoli, malo o planini, malo o planinskom u nama. On se onda povukao na spavanje u šumu, I kid you not, a ja u sklonište. Savršen prvi dan...

Drugi dan me je očekivalo laganih 16 km preko Budakovog i Prikinutog brda do Baških. Laganini šetnja s prekrasnim pogledima. Pero je spomenuo medvjeda Zdravka koji živi na Visibabi, ali uz osmijeh, a ne onaj iracionalni strah hrpe ljudi koji nisu od planine. Jer medvjedi se boje nas pa se ne moramo mi njih. Treba biti razuman i oprezan, ali ne u strahu. Jednostavno, kada znaš da si u njihovoj šumi budi malo glasniji, a za svaki slučaj, nosim i nož, ali i bear spray, nek se nađe. Odmah uz medvjede ljudi često spominju i poskoke i opet je većina strahova iracionalna. I tu se zna što se treba raditi, na dva sam naišao još prvog dana, jedan se sam maknuo, a drugi baš i nije odmah pa sam ja poskočio. Ali bolje da poskočim ja, nego on :)

Osim pogleda vrhunac tog drugog dana bilo je tuširanje u Kampu Velebit gdje sam i prespavao. Ljudi ti obično nude hrpu hrane i piće, ali to imam sa sobom, ali tuš baš i ne nosim, a nakon 55 km u tih dan i pol uživao sam kao malo dijete.

I onda je osvanuo taj treći dan, the dan, 51 km od Kampa Velebit do Zavižana. Probudio sam u 4.15, nešto pojeo, sredio žulj, izljubio zoru i krenuo mrvu poslije 5 sati. Cilj je bio u 8 biti na Skorpovcu i doručkovati s Perom, tako sam i najavio dva dana ranije i tih 16 km prohujalo je u trenu. Lagani teren, bio sam svjež, a doručak s Perom iskoristio sam za mentalni break. Jer kada hodam velike distance volim napraviti veliku pauzu i onda kao da krenem od nule. Tako sam i s njim uživao u doručku i zezanciji dobrih 45 minuta i krenuo dalje kao da nije bilo ranojutarnjih 16 km. Znao sam da će me puniti otvoreni pogledi na more, najavljeno je nešto kiše, ali nije bilo bure pa je to prihvatljivo. Na kraju se pokazalo da baš i nije bilo malo kiše jer sam se većinu vremena od sljedećih 18 km do Alana družio s njom, mamicu joj njenu. Ali iskreno, toliko me je fokusirala da nikad u životu nisam želio više doći do nekog skloništa da se ugrijem i presvučem u nešto suho. Noge koje nisu pokrivene kabanicom bile su potpuno mokre, ali ni prvi ni zadnji put. Najgore je bilo baš sat i pol prije Alana kada je počelo pljuštati i tamo sam na kraju došao s jedno 3 litre kiše u tenisicama. Ali odmooooor! I grijanjeeeeeeeee! I Colaaaaaaaa. I Lino Ladaaaaaaaaaa. I ručaaaaaaaak! Toliko je bilo toga čemu sam se radovao da me mokra odjeća nije previše brinula. Pauza 75 minuta, tako da zaboravim tih 35 km iza sebe. I mnoooogo slatkog. Kada radiš toliko kilometara možeš jesti slatkog do mile volje. A moja je volja jaaako mila.

Na Alanu sam čak i razmijenio koju rečenicu s dvije grupe koje su se tamo našle i krenuo dalje. Još samo 16 km do Zavižana činilo se izvedivo jer sam krenuo oko 15.15h. Prvih 5-6 km imao sam svoj uobičajeno brzi tempo, a onda sam osjetio da me lovi umor i počeo sam raditi gluposti. Zato sam morao usporiti i skratiti korak, ali na svu sreću, nije bilo mnogo do cilja. Odlučio sam uzeti 20-30 min pauze na Rossijevoj kolibi koja je nekih 8km od Zavižana, da se resetiram. Ali su me opet počeli sustizati kišni oblaci i odlučio sam krenuti dalje nakon samo 10 min. Nije mi bilo dovoljno odmora pa je korak ostao kratak, ali sam krenuo. Odustajanje je opcija jedino ako sam ugrožen, a ne ako sam umoran. Dovoljno se već poznajem da znam koje su mi granice. Kroz ovaj umor mogu. Nemam problema s egom pa se nikome ne dokazujem, planina će ti uvijek opaliti šamarčinu ako si takav, ali ovo sam mogao. Pustio sam si muziku da me malo podigne, bio u koraku... I skoro dva duga sata nakon toga ugledao sam dom na Zavižanu. I ajme majko, nikad me nije toliko obradovao bilo koji dom bilo gdje. Vrisnuo sam! Čisto uzbuđenje. I stanice su mi vrištale od radosti. 

Nazvao sam suprugu Maju, nije se javila. Mislio sam da ću se rasplakati kad ugledam dom, ali na moje čuđenje, nisam. Samo je malo zatitrala donja usnica, ali suze je valjda isprala kišurina. Maja se javila par minuta kasnije taman kada sam se penjao prema Zavižanu. Posljednji uspončić nikada nije bio slađi. Životinjo, bila je prva stvar koju je rekla. Znao sam da shvaća što mi znači taj dan, nismo trebali previše govoriti. Pa i nismo... Samo smo proslavili uspjeh.

I to je bilo to - 51 km. U jednom danu. Premužićeva je relativno lagana, ali i dalje je to 51 velebitski kilometar. Moja varijanta srednjeg prsta zoni konfora. Vi pronađite neku svoju varijantu. Jer životno kaučiziranje i puko redanje dana nije dovoljno dobro. Jednostavno nije. Bar za mene...
 

*Stavovi i mišljenja u ovom tekstu osobni su stavovi autora i ne odražavaju stavove i mišljenja redakcije i uredništva