Zamisli kad ti dan počne porukom od drugog skipera, našeg dragog Duje, koja kaže “Cure, jeste okej”? Naša oluja stoljeća nastavila je divljati i cijelu prošlu noć pa smo tako mogle završiti bogu iza nogu da nas Filip nije usidrio na dobro mjesto. Da smo se usidrili samo 100 metara dalje, ne znamo tko bi vam pisao ovaj dnevnik :)

Uglavnom, dan započinjemo kao Eskimi – zakopčani do grla. Najgora stvar koja ti se može dogoditi na moru. Pam se probudila s početnom fazom išijasa (Da, zato što Key spava tako da mi ostavi malo mjesta pored nogu u koje se ja trebam sklupčati!), pa sam je ostavila da na brodu kuka sama i otišla na Makarsko brdo. Rekoh, bit će to dobro mjesto za nabaciti koju Insta fotku. Očekivano, na brdu smo bili samo ja, Česi i Poljaci, ali pogled je bio prokleto dobar. Tad me baš nazvao moj dečko Lovro, mislim si, da samo zna na kako sam romantičnom mjestu – ali po običaju, izlanuo je glupost koja mi je obilježila dan; On ide na Ultru. Pazi ti njega, molim te, on mene zove dok sam vidno uzrujana na poslovnom putovanju i ono, jedva sam preživjela oluju (!!!) da bi mi rekao kako će se “malo zaletjeti do Splita na festival”. Svi mi znamo kakve cure se kreću na toj famoznoj Ultri (dakle, duplo luđe od mojih cimerica), pa sam dobila mali živčani slom, ali realno nisam mu mogla ništa reći jer, kužiš, ja sam tu di jesam. 

Anyway, vrijeme je da vam vaša draga Pam prepriča svoje jutro. Da, probudila sam se poluukočena, neuporabljiva, rekao bi čovjek da sam kopala tri dana umjesto sunčala se na jedrilici (#firstworldproblems). Prokleti išijas nije prolazio ni uz tablete, pa sam odlučila ignorirati bol i u maniri onog najgoreg turista zaletjela se u lokalnu šetnjicu. Makarska i nije tak loša kada ne izgleda kao Venecija, to moram priznat… Puna je i šarenih štandova, a svi znaju da me hrpetine nepotrebnih stvari uvijek razvesele. Malo sam zujala kad me Key prekinula u isprobavanju nekog kimono; “Dakle, moj dečko ide na ULTRU, zabrij! S hrpom svojih frendova, a nijedan nema curu!”.

Meni je to bilo urnebesno, pa sam joj predložila jednu stvar na koju uvijek pada – “Znaš koje je vrijeme Key? It’s cocktail o’ clock!”. Moj travel buddy se za 10 minuta nacrtao ispred mene uz zaključak: “Ne želim te tvoje koktelčiće, daj mi pivu!”. Tek smo nakon cuge skužile da smo puno previse vremena potratile na svašta osim kupanja, pa smo otišle na plažu. Moja najdraža aktivnost je zezati Key kad nešto traljavo radi, a sad je to bilo upuštanje u borbu s valovima na luftiću. Dakle, ispričavam se što vam to nisam snimila. Očito joj malo previse fali njena daska za surfanje!

Key preuzima; Vrijeme je brzo otišlo k’vragu pa smo se pokupile na jedrilicu, di su naši Aussieji već opako planirali cuganje. Skiper Filip nas je iznenadio zdravom hranom (opako potrebnom nakon one pašte s gaudom), ali smo je nekako brzo ostavili po strani i krenuli igrati “Picolo”. To ti je neka australska fora igrica za cuganje čija je jedina poanta da pod a) nema pobjednika i b) ne sjećaš se ničega – ono što moramo zaključiti je da smo rasturili u igri u toj mjeri da je Pam završila kao ranjenik – mala zvjerka Tiegan ju je slučajno zviznula po oku pa se pokupila u kabinu i izmijenila nekoliko presmiješnih poruka s curkama iz ureda - sigurna sam da su plakale od smijeha. 

U tom trenutku upada Filip, vidno iznenađen što nismo jeli, pa nam je dofurao još 4 pizze, tenks Fićo! Pizze smo uništili prije nego smo se sjetili da ništa nismo ostavili jadnom Aidanu, kojega smo dodatno morali tješiti cugom (pogađaš, nije mu teško palo). Večer je bila genijalna – pjevali smo australske ljubavne pjesme s ekipom s okolnih brodova i malo se upoznali i s drugima; cure s drugog broda su se skroz otkačile, a dečki s broda do našeg su nam poslali balone i pozvali na par žestica, a tome nikad ne kažeš ne, moraš biti pristojan, helou? ;)

Kada smo konačno trebali krenuti u klub-špilju, odlučila sam se probati našminkati, kad ono zaključana vrata kabine (Pam moja, oko ovoga ćemo još pričati…). Dobrih pola sata smo Aidan i ja lupali po vratima i zaključili da je Pam možda uzela tabletu za spavanje, a onda je ništa neće uspjet probuditi. Boli nju džon što sam ja sad osuđena na palubu, bez mobitela, novčanika i CIPELA. Možda jesam luda, ali ne toliko da hodam bosa po Makarskoj – tako da od kluba nije bilo ništa, već sam improvizirala krevet u dnevnoj dobi i tamo spavala snom pravednika dok me Filip i, vidno naspavana Pam, nisu probudili i preselili u kabinu. Kakav dan!